У Остојићеву солидни услови за живот, али становника све мање

Председник Савета МЗ Остојићево Јосип Чешљар предочава да је пре три-четири деценије било скоро три пута више становника, па је јасно колике су демографске промене и девастација, због беле куге и миграције. Бољитак у пољопривреди и могућност запошљавања, значили би боље дане за село, уверени су у Остојићеву.

Мештани се слажу да су овде услови за живот солидни. Остојићево има све што треба једном селу: школу, здравствену станицу, дечији вртић, три цркве (православну, римокатоличку и евангелистичку), пошту, продавнице за снабдевање. Живко Зец (72) констатује да је некада живот у Остојићеву био много бољи, јер је доста људи било запослено, највише у оближњој Чоки, али сада нема радних места, па је највише због тога пуно младих отишло, а да нису дошле избеглице, још више кућа би било празно.

- Пре је у селу било шест кафана, сада имамо само једну, која је отворена само увече. Општина гради путеве и другу инфраструктуру, пуно се улаже, али када се прође кроз село, уочљиво је да има бар стотину кућа које су празне. Да се заустави пропадање једини спас је отварање нових радних места. Има десетак млађих људи који су се посветили пољопривреди и они се још некако држе, јер се озбиљно баве тим послом. Ми смо нејака општина, па мислим да Покрајина и Република морају више конкретне подршке да пруже да се заустави пропаст села - сматра Зец.

Пензионер Јанко Вигњевић (82), у Остојићеву живи од 1946. године, не очекује да ће бити боље за пензионере:

- Био сам радник у Индустрији меса „Чока“, а када је стала фабрика стало је све. Нас пензионера има пуно, али су пензије скромне. Земљу и сељаке смо запоставили, а од земље се овде одувек живело - каже Вигњевић.

Председник „Мађарског културног круга“ Миклош Репергер напомиње да се осећа да се ипак у селу нешто мало поправља живот, али да нажалост поједини мештани још увек одлазе у потрази за бољим животом.

- Сви који су остали труде се да нешто ураде и то је изузетно добро, што се види у раду друштвених организација. Имамо чак пет културних друштава, тако да има дешавања. Лепо је да сви добро сарађујемо и слажемо се, без обзира на националност, сви се испомажемо приликом организације манифестација по којима Остојићево постаје препознатљиво. Највише је проблематично што привреда не ради како треба, али надамо се да ће се то поправити. Углавном се живи од пољопривреде и ту када би се још мало поправила и била стабилнија цена пољопривредних производа мислим да би сви били задовољнији - оптимиста је Репергер.

У Остојићеву се у последње време највише пажње посвећује унапређењу комуналне инфраструктуре. Асфалтирана је Улица Вука Karayića, уређени су атарски путеви према Батки и Риту, замењен је кров на згради Месне заједнице, а Општина Чока је финансирала пројекат за изградњу канализације, да се конкурише за средства код Покрајине или Републике. У плану је и обнова крова Омладинског дома, након прве фазе која је завршена пре три године на уређењу ентеријера.

Од априла 2016. године село нема приходе од самодоприноса, тако да једино преостаје финансирање из buyеta чоканске општине. Годишње се за делатност МЗ Остојићево из buyеta општине издвоји око 1,8 милиона динара, од чега добар део иде на плату секретара и режијске трошкове, а највећа ставка је уређење сметлишта око кога је извршено пошумљавање и подизање ветрозаштитног појаса. У плану је, каже Чешљар, подизање ветрозаштите на још неколико локација. Радило се и на култивацији пашњака за потребе сточара, где су уређени бунари. 

- У идућој години у плану је завршетак асфалтирања Улице маршала Тита која нам је главна и најдужа улица у селу. Тиме би преко 90 посто путева у сеоским улицама било асфалтирано чиме у чоканској општини не може неко место да се похвали. Док је било самодоприноса, годишње је МЗ остваривала до 3,6 милиона динара, па су дотирали удружења грађана, од културно ументничких друштава до спортских и других клубова. Од када самодопринос није изгласан види се колико та средства недостају, а сада и ако би се самодопринос изгласао не знам на колико средстава би могли рачунати, јер је у селу знатно мање људи. Нисмо одустали од идеје да се самодопринос поново уведе, али у овој ситуацији мислим да није време - објашњава Чешљар.

Месну заједницу као институцију нико не препознаје на конкурсима које расписују покрајински и републички органи, него се у договору са општином са појединим пројектима конкурише за средства, за њихову реализацију.

- Планова има пуно, а највећа жеља је да се изгради канализација, за шта смо спремни, имајући у виду да је општина финансирала пројектно техничку документацију. Не планирамо да одлазимо, па се надамо да ће се та инвестиција реализовати, што је потреба мештана - оптимиста је Јосип Чешљар.

У Остојићеву је највише Срба и Мађара, а карактеристично је да су овде у значајнијем броју заступљени Пољаци. Лане је формиран и Национални савет пољске националне мањине са седиштем у Остојићеву, па сви верују да ће допринети афирмацији и опстанку ове националне заједнице, а на томе раде и два културно уметничка друштва.

У друштвеном ангажману мештана улогу имају чак три удружења пољопривредника, од прошле године је обновљен рад Добровољног ватрогасног друштва, ту је и ловачко друштво, те удружење пензионера и актив жена. У селу је активно КУД „Др Тихомир Остојић“ на неговању српске културе, ту су и два певачка друштва, раде удружења „Пирош тулипан“ и „Мађарски културни круг“ која се баве неговањем мађарске традиције.  Опстају фудбалски и стонотениски клуб „Слога“, али се угасио женски рукометни клуб за чији рад није било услова.

Текст и фото: Милорад Митровић