„Дневник" у селу с именом и презименом: Челарево

Челарево је насеље градског карактера и тај статус је добио седамдесетих година због стандарда, имали смо око 5.000 становника и 3.500 радних места, присећа се председник Месне заједнице др Горан Ступар.

Како додаје, имали су две фабрике: Текстил и комбинат „Дунав” који је запошљавао до 1.800 радника и пивару где је радило око 1.700. Било је и трговинско предузећа „Авала” и још неке ситне приватне компанијем каже наш саговорник.

А онда су се десиле деведесете које су почеле да претумбавају успешну привреду у селу, због чега је ТиК „Дунав”, додуше релативно скоро, у потпуности пропао, а пивару су купили Данци који су ондашњим акционарима поделили око 60 милиона евра, од чега сад није остао ни динар, а компанија запошљава свега 350 људи. С друге стране, производња јабука је у успону и АД „Подунавље” има 400 хектара под тим воћем.

Али зато ми смо ретко место које има комплетну инфраструктуру. Канализацију смо урадили још почетком 2000. година и то преко самодоприноса, који су били пет одсто. Тада нам је и пивара помогла са 11 милиона. Сами смо урадили водовод, увели смо гас, као и асфалтну путну мрежу у целом месту, наводи Ступар.

Од текућих проблема им је пречистач, док је у најави и мењање азбестних водоводних цеви и сређивање депоније. А док све то не дође на ред, Месна заједница, колико је у могућности, ради на уређењу центра, што подразумева уређење парка и игралишта за децу, споменик који је симбол колонизације након Другог светског рата, као и реконструкција фонтане, што је у току.

Уредили смо плажу на Дунаву, а остало нам је да средимо и простор за пикниковање и роштиљање, додаје члан Савета МЗ Челарево Дијана Бокан Влаховић.

Рецимо, додаје, седамдесетих су једини имали базен, чак га ни Нови Сад није имао.

Баш смо били као градић. А сада нам је највећи проблем што млади одлазе, гравитирају ка већим градовима због школовања и запослења, па тамо и остају, наводи Бокан Влаховић.

Некада је једна генерација у основној школи „Здравко Челар” бројала по сто ђака у три одељења. Данас их нема ни 50. Ипак, они млади који су украс Челарева, свакако да су и његов понос.

Пун вам је парк бака са унучадима, каже нам Зора Мандић која је са трећим унучетом Филипом изашла у набавку и кратку шетњу по Челареву.

Како додаје, родом је Личанка, али је с “Олујом” дошла овде.

Ја сам задовољна, имала сам посао кад смо дошли, било је друкчије, сад је мало теже, али шта да се ради. Најбитније је да сам купила себи кућу и обезбедила се, каже.

Не кука бака Зора много јер у селу има све што јој је потребно - амбуланту, пошту, вртић и школу. Али, како каже, само онај ко је способан за живот, њему је најбоље.

Имамо девојчице школског узраста које су друге у држави у кошарци, једна девојчица је репрезнтивац у стоном тенису, чланови клуба „Витез”, који се такмиче у обарању руку, такође су успешни и неки од њих су нам балкански прваци, наводи Бокан Влаховић.

Како додаје, мало им је место и имају мало деце, а доста супер талената.

Заиста имамо добар потенцијал, закључује наша саговорница.

Осим кошарке, фудбала и обарања руку, деца имају прилику да буду део КУД-а „Петар Кочић”, где се чува етно-традиција људи који су се доселили у Челарево, махом из Босанског Петровца и околине, „чувеним возовима без возног реда”. Пре него што су дошли, у селу су живели Мађари, па Немци и место се звало Чеб, односно Чиб. Деценијама након промене етничког састава становништва, 2002. године Швабе су пожеле да се из Немачке врате у свој родни крај, где су их мештани радо дочекали и заједно евоцирали успомене.

Један од симбола Челарева је свакако каштел породице Дунђерски. Када би они који су га градили сада знали у каквом је стању један од њихових летњиковаца, не би им било свеједно. А није ни нама који смо се толико радовали његовој посети, а затекли га у девастираном стању. Поетски покушаји као заљубљених хулигана руже фасаду објекта, али и слику читавог места. Сабласност и непрегледност комплекса, чак и током сунчаног новембарског дана, остављају утисак да комплетна историја пропада и нестаје, без потенцијала да нас подсећа ко смо били, већ је (на)пук(л)о огледало онога што сада јесмо.

Музеј Војводине нема средства за његово очување, те је затворен за посетиоце, каже председник МЗ Челарево др Горан Ступар.

По његовим речима, кров прокишњава, па је намештај однет у Кулпин. А кад ће бити новца за његову обнову, не зна се. Поред дворца је живео човек који је ту био кустос, али видимо да иде у Нови Сад на посао. Шта да вам кажем, било је овде крађа олука и намештаја, унутра сад нема ништа, поручује Ступар.

Има и оних, истина све више, који су склони евоцирању детињства, али и бегу од града, те пензионерске дане проводе у Челареву. Рецимо, породица Дамјанић тек пре месец дана доселила се из Новог Сада, са жељом да се склоне од вреве, гужве и убрзаног живота који град са собом немило (од)носи.

Дошли смо с пензијом у родитељску кућу моје супруге, каже мушки члан породице Дамјанић, који су желели да им се имена не спомињу. Како додаје, њима је овде лепо.

Кречимо, сређујемо двориште и башту, припремамо воћњак и игралиште за нашу децу, а и читамо књиге на које смо цео живот чекали да дођу на ред. Супер је тамо где се људи добро осећају и имају лепо окружење и пријатеље, вели наш саговорник.

Међу градским „дођошима” је још један мештанин Челарева, који се из Новог Сада доселио пре десет година због посла у ТиК „Дунав”. Иако се фирма, како смо већ рекли, угасила, бар је успео да купи кућу, прижени се и, најважније, дочека пензију. А оно што сад, заљубљен и беспослен ради - досађива се.

Леа Радловачки