„Dnevnik" u selu s imenom i prezimenom: Čelarevo

Čelarevo je naselje gradskog karaktera i taj status je dobio sedamdesetih godina zbog standarda, imali smo oko 5.000 stanovnika i 3.500 radnih mesta, priseća se predsednik Mesne zajednice dr Goran Stupar.

Kako dodaje, imali su dve fabrike: Tekstil i kombinat „Dunav” koji je zapošljavao do 1.800 radnika i pivaru gde je radilo oko 1.700. Bilo je i trgovinsko preduzeća „Avala” i još neke sitne privatne kompanijem kaže naš sagovornik.

A onda su se desile devedesete koje su počele da pretumbavaju uspešnu privredu u selu, zbog čega je TiK „Dunav”, doduše relativno skoro, u potpunosti propao, a pivaru su kupili Danci koji su ondašnjim akcionarima podelili oko 60 miliona evra, od čega sad nije ostao ni dinar, a kompanija zapošljava svega 350 ljudi. S druge strane, proizvodnja jabuka je u usponu i AD „Podunavlje” ima 400 hektara pod tim voćem.

Ali zato mi smo retko mesto koje ima kompletnu infrastrukturu. Kanalizaciju smo uradili još početkom 2000. godina i to preko samodoprinosa, koji su bili pet odsto. Tada nam je i pivara pomogla sa 11 miliona. Sami smo uradili vodovod, uveli smo gas, kao i asfaltnu putnu mrežu u celom mestu, navodi Stupar.

Od tekućih problema im je prečistač, dok je u najavi i menjanje azbestnih vodovodnih cevi i sređivanje deponije. A dok sve to ne dođe na red, Mesna zajednica, koliko je u mogućnosti, radi na uređenju centra, što podrazumeva uređenje parka i igrališta za decu, spomenik koji je simbol kolonizacije nakon Drugog svetskog rata, kao i rekonstrukcija fontane, što je u toku.

Uredili smo plažu na Dunavu, a ostalo nam je da sredimo i prostor za piknikovanje i roštiljanje, dodaje član Saveta MZ Čelarevo Dijana Bokan Vlahović.

Recimo, dodaje, sedamdesetih su jedini imali bazen, čak ga ni Novi Sad nije imao.

Baš smo bili kao gradić. A sada nam je najveći problem što mladi odlaze, gravitiraju ka većim gradovima zbog školovanja i zaposlenja, pa tamo i ostaju, navodi Bokan Vlahović.

Nekada je jedna generacija u osnovnoj školi „Zdravko Čelar” brojala po sto đaka u tri odeljenja. Danas ih nema ni 50. Ipak, oni mladi koji su ukras Čelareva, svakako da su i njegov ponos.

Pun vam je park baka sa unučadima, kaže nam Zora Mandić koja je sa trećim unučetom Filipom izašla u nabavku i kratku šetnju po Čelarevu.

Kako dodaje, rodom je Ličanka, ali je s “Olujom” došla ovde.

Ja sam zadovoljna, imala sam posao kad smo došli, bilo je drukčije, sad je malo teže, ali šta da se radi. Najbitnije je da sam kupila sebi kuću i obezbedila se, kaže.

Ne kuka baka Zora mnogo jer u selu ima sve što joj je potrebno - ambulantu, poštu, vrtić i školu. Ali, kako kaže, samo onaj ko je sposoban za život, njemu je najbolje.

Imamo devojčice školskog uzrasta koje su druge u državi u košarci, jedna devojčica je reprezntivac u stonom tenisu, članovi kluba „Vitez”, koji se takmiče u obaranju ruku, takođe su uspešni i neki od njih su nam balkanski prvaci, navodi Bokan Vlahović.

Kako dodaje, malo im je mesto i imaju malo dece, a dosta super talenata.

Zaista imamo dobar potencijal, zaključuje naša sagovornica.

Osim košarke, fudbala i obaranja ruku, deca imaju priliku da budu deo KUD-a „Petar Kočić”, gde se čuva etno-tradicija ljudi koji su se doselili u Čelarevo, mahom iz Bosanskog Petrovca i okoline, „čuvenim vozovima bez voznog reda”. Pre nego što su došli, u selu su živeli Mađari, pa Nemci i mesto se zvalo Čeb, odnosno Čib. Decenijama nakon promene etničkog sastava stanovništva, 2002. godine Švabe su požele da se iz Nemačke vrate u svoj rodni kraj, gde su ih meštani rado dočekali i zajedno evocirali uspomene.

Jedan od simbola Čelareva je svakako kaštel porodice Dunđerski. Kada bi oni koji su ga gradili sada znali u kakvom je stanju jedan od njihovih letnjikovaca, ne bi im bilo svejedno. A nije ni nama koji smo se toliko radovali njegovoj poseti, a zatekli ga u devastiranom stanju. Poetski pokušaji kao zaljubljenih huligana ruže fasadu objekta, ali i sliku čitavog mesta. Sablasnost i nepreglednost kompleksa, čak i tokom sunčanog novembarskog dana, ostavljaju utisak da kompletna istorija propada i nestaje, bez potencijala da nas podseća ko smo bili, već je (na)puk(l)o ogledalo onoga što sada jesmo.

Muzej Vojvodine nema sredstva za njegovo očuvanje, te je zatvoren za posetioce, kaže predsednik MZ Čelarevo dr Goran Stupar.

Po njegovim rečima, krov prokišnjava, pa je nameštaj odnet u Kulpin. A kad će biti novca za njegovu obnovu, ne zna se. Pored dvorca je živeo čovek koji je tu bio kustos, ali vidimo da ide u Novi Sad na posao. Šta da vam kažem, bilo je ovde krađa oluka i nameštaja, unutra sad nema ništa, poručuje Stupar.

Ima i onih, istina sve više, koji su skloni evociranju detinjstva, ali i begu od grada, te penzionerske dane provode u Čelarevu. Recimo, porodica Damjanić tek pre mesec dana doselila se iz Novog Sada, sa željom da se sklone od vreve, gužve i ubrzanog života koji grad sa sobom nemilo (od)nosi.

Došli smo s penzijom u roditeljsku kuću moje supruge, kaže muški član porodice Damjanić, koji su želeli da im se imena ne spominju. Kako dodaje, njima je ovde lepo.

Krečimo, sređujemo dvorište i baštu, pripremamo voćnjak i igralište za našu decu, a i čitamo knjige na koje smo ceo život čekali da dođu na red. Super je tamo gde se ljudi dobro osećaju i imaju lepo okruženje i prijatelje, veli naš sagovornik.

Među gradskim „dođošima” je još jedan meštanin Čelareva, koji se iz Novog Sada doselio pre deset godina zbog posla u TiK „Dunav”. Iako se firma, kako smo već rekli, ugasila, bar je uspeo da kupi kuću, priženi se i, najvažnije, dočeka penziju. A ono što sad, zaljubljen i besposlen radi - dosađiva se.

Lea Radlovački