Премијера опере „Фауст”: Високи извођачки домети

Гуноов “Фауст” са либретом заснованим на мотивима истоименог чувеног Гетеовог дела и немачке легенде о човеку који је душу продао ђаволу, премијерно је изведен 1859. године у Паризу, наишавши на велики успех, који је овом композитору донео међународни углед и славу.

Гуноов “Фауст”, који је на особен начин ускладио је и објединио одлике комичне опере и велике француске опере, од првих извођења освојио је публику поставши незаобилазан део репертоара свих великих оперских сцена. При томе се, као куриозитет може поменути и чињеница да се у Немачкој ова опера изводила са измењеним насловом – уместо “Фауст”, опера је преименована у “Маргарета”, или “Grеthеn”, да би се избегла замена са опером “Фауст” коју је у исто време, половином деветнаестог столећа написао немачки композитор Луис Шпор.

Амбициозни  подухват постављања на сцену Гуноове опере поставило је пред уметничке руководиоце и чланове ансамбла врло сложене задатке, изискујући од њих и велики труд и залагање. И како се након премијере, по дугим аплаузима и овацијама публике могло закључити, овај уложени труд никако није био узалудан, а као резултат остварена је изузетно успешна, динамична и узбудљива оперска представа. 

Представу је режирао млади гостујући редитељ из Београда Александар Николић, који је настојао да пођеднако истакне доминантну, романтичарским музичким лиризмом прожету мотивску линију несрећне љубави Маргарете и Фауста, као и непрекидну и увек неизвесну борбу добра и зла, оцртану кроз драматичну судбину Маргаретиног злосрећног љубавника др Фауста, који у жељи да поврати младост и радост живота позове у помоћ ђавола, постајући потом његов слуга.

Маштовитим и сврсисходним Николићевим режијским решењима уобличен је прегнантан и логичан развојни ток представе, у снажној градацији која је неумољиво водила ка трагичном расплету и након њега, ипак религијском утехом хришћанског спасења Маргаретине душе, озареном расплету. Гост диригент из Италије Алесандро Солинас поуздано и надахнуто је водио солисте, хор и оркестар, градећи заједно са њима слојевиту и брижљиво тонски и динамички изнијансирану музичку потку дела, у којој су се уз сјајне певачке креације солиста посебно истицале и импресивне хорске нумере.

У насловној улози доктора Фауста наступио је гостујући тенор Дејан Максимовић, сугестивно градећи свој лик који пролази кроз низ преображаја, од првог појављивања као остарелог и разочараног учењака, потом Мефистовог слуге који срља у пропаст, повлачећи са собом и младу и чедну Маргарету у коју је заљубљен, до завршне метаморфозе и покајања којим покушава да спасе своју пострадалу љубавницу. Изузетно уверљиво, енергично, певачки и глумачки беспрекорно тумачење улоге Мефиста остварио је Небојша Бабић, дајући својој роли праву демонску димензију.

Пођеднако успешна била је и сопранисткиња Данијела Јовановић као нежна и чедна Виолета, пружајући суверена и проживљена тумачења нумера своје захтевне улоге, попут баладе о краљу од Туле и арије о чарима накита “Ах! Је рис де ме виор си bеllе”, као и дуета са Фаустом о љубавној срећи које су биле међу најуспелијим музичким тренуцима представе. Улогу Маргаретиног брижног брата, војника Валентина убедљиво је тумачио Васа Стајкић, мецосопранисткиња Јелена Кончар је певачки солидно и сценски ванредно успело остварила улогу заљубљеног младића Зибела, а запажени су и наступи Марине Павловић Бараћ као Маргаретине сусетке Марте и Горана Крнете као студента Вагнера.  

Врло истакнуто улогу играли су и наступи солидно припремљеног и увежбаног хора, који у “Фаусту” готово добија значај једног од протагониста, а међу овим хорским нумерама посебно су запажени винска песма из призора градског славља и хор војника који се враћају из рата. Наступи хористкиња имали су притом и кореографску димензију, где су им се на сцени прикључивале и чланице и чланови балетског ансамбла, тако да су балетске тачке биле органски повезане са хорским и солистичким наступима, добијајући повремено изузетно важну и запажену улогу, као приликом сцене Маргаретиног суочавања са пакленим демонима или фантазмагоријских призора Валпургијске ноћи из завршног, четвртог чина. 

За целовитост утиска о овој сјајној представи веома су заслужни и кореограф Александар Илић, диригенткиња Весна Кесић Крсмановић која је припремила хорски ансамбл, сценографи Саша Сенковић и Никола Сенковић, костимографкиња Сенка Раносављевић, као и дизајнер светла Марко Радановић.

        Б. Хложан