Средње школе деценијама немају организовану колективну исхрану

Како је за наш лист рекла др сци. мед. Елизабета Монаров, по школском курикулуму, све школе треба да обезбеде ученицима правилну исхрану, међутим, чини се да се средње школе већ деценијама „извлаче” из те обавезе. Проблем постоји још од доба Југославије, када се у средњим школама није успостављао мониторниг организоване колективне исхране, као што је то био случај у вртићима, основним школама, студентским ресторанима, а у оно време чак и у радним организацијама.

– Адолесценција је врло осетљив период у животу младих, а пошто средњошколци немају организовану колективну исхрану, желела сам да у години у којој је наш град Омладинска престоница Европе, дам свој печат титули и урадим са својим унуцима пројекат „Потребе и могућности за унапређење исхране адолесцената у Новом Саду” – каже Елизабета Монаров. – Пошто има много догађаја у граду која организују различита омладинска удружења, ја сам се запитала какав је исхрана наших младих, која је један од важних чинилаца здравља. Упознала сам унуке, Бориса и Алексу Чуљка с том идејом, пошто су обојица ученици Гимназије „Јован Јовановић Змај” и били су одушевљени.

По њеним речима, спровели су анкетни упитник међу ученицима те школе који је она пажљиво и једноставно осмислила по моделу Светске здравствене организације „Принцип учесталости узимања хране”, да би добила увид у то коју храну, у дневној исхрани, конзумирају новосадски адолесценти. Тако су Борис и Алекса поставили основу за реализацију пилот-пројекта.

– У априлу је урађена анонимна анкета о породичној исхрани код адолесцената међу 28 ученика првих и трећих разреда Гимназије „Јован Јовановић Змај” – прича др Елизабета Монаров. – Узорак јесте мали, али смо дошли до резултата да 100 одсто њих има три уредна оброка, док 70 одсто практикује три до пет оброка дневно. Сматра се да човек током дана треба да има три главна и два међуоброка, односно ужине, које чине углавном свеже воће и поврће. Међутим, до сада је већ позната чињеница да се адолесценти најчешће хране брзом храном јер у околини основних и средњих школа има доста објеката који је нуде. Зато и имамо фрапантан податак да до пубертета 30 одсто деце буде гојазно, што за последицу има пораст артеријског крвног притиска, али и друге здравствене компликације.

Проблем постоји јер, како каже докторка, када се проценти претворе у појединце, свако пето дете у Србији је гојазно. Стога ће заједно с унуцима на пролеће проширити истраживање.

– Планирам да укључим и школски диспанзер, да бисмо добили релевантне податке за нашу, новосадску популацију, на ту тему – казала је др Монаров. – Имала сам прилике у иностранству да видим како функционише организована колективна исхрана чак и у средњим школама. Била сам на двоседмичном семинару Светске здравствене организације у Варшави и облазили смо средње школе. Тада сам увидела да постоји додатно руководство школе које контролише исхрану адолесцената, стога, ако смо већ у 21. веку, моја интенција је да се тако нешто покуша и код нас. 

Како каже, одавно слуша приче о уклањању објеката брзе хране на одређену удаљеност од школе, али се то само декларативно изражава.

– Као друштво, морамо да спроводимо што више едукативних програма, које треба усмерити, како на децу, тако и на родитеље –истакла је докторка Монаров. – Некада је постојао изузетан „Синди Нови Сад” програм, који се спроводио у Новом Саду, у сарадњи са Светском здравственом организацијом и односио се на свеобухватну заштиту становништва од масовних незаразних болести. Али ни тада средње школе нису биле обухваћене тим програмом, осим тих затворених колектива. Тако да су школе радиле по званичним препорукама, које важе и данас, само с неким мањим изменама.

По мишљењу наше саговорнице, на нивоу града би требало успоставити одговарајућу сарадња с Покрајинским секретаријатом за здравље, средњим школама и одговарајућим институцијама, попут Института за јавно здравље Војводине. Треба наћи начин да се организована колективна исхрана уведе и у средње школе, да би се омладини у јеку развоја обезбедиле квалитетне нутритивне вредности, унете здравим и одабраним намирницама. Посао је врло одговоран и компликован, али када би се то успело остварити у Новом Саду, то би био велики допринос за превенцију свих масовних незаразних обољења која харају и јављају се у каснијем узрасту.

        И. Бакмаз