Око ТВ око: Латински не знам, француски не умем

О томе зашто је, поред министра културе Владана Вукосављевића, уводну реч држао и народни посланик Марјан Ристичевић који с овом темом има везе само као учесник ријалитија, и правог и скупштинског, неком другом приликом. Овога пута у фокусу је прича о усклађивању наших са законима Европске уније, нарочито с Европском конвенцијом о прекограничној телевизији. За оне који не знају, ову конвенцију потписала је и Србија, као чланица Савета Европе, а њоме се гарантује слобода пријема и реемитовања програма из држава чланица које су потписнице овог документа.

Но, између потписивања и примене постоји разлика, па је овај панел требало да одговори на питање колико се Конвенција поштује, колико су закони који регулишу ову материју прецизни, шта су примери добре праксе из региона и да ли Србија и шта мора да мења као кандидат за чланство у Европској унији. Говорнике, за почетак, рекли бисмо.

- Конвенција о прекограничној телевизији, чији је потписник Република Србија, обавезује сваку државу потписницу да омогући реемитовање прекограничних канала, али без мењања и прекрајања изворних садржаја - нагласио је министар Вукосављевић и додао: - Ако се нешто реемитује, значи да је негде морало бити prеthodno емитовано.

Е, сад. Неки смо нисмо научили латински у школи, па смо га помешали с енглеским који се мешао с француским који је постао од латинског, а нисмо ни читали Обавезујуће критеријуме за ближе утврђивање логичке нумерације канала. А тамо, у члану 4 став 29, лепо пише да „реемитовање (посредовање или ретрансмисија) означава преузимање и истовремено емитовање комплетних непромењених аудио-визуелних услуга комерцијалног или другог програмског садржаја без мењања и прекрајања, убацивања било којих других садржаја (прилози, рубрике, рекламе, огласи, репортаже). Другим речима, не ради се о томе да се оригинални садржај раније емитује на неком магичном месту па касније преузима и емитује код нас, већ о томе да се сав садржај, без измена и додавања реклама, рецимо, емитује истовремено у више држава.

О чему онда причамо ако не знамо основне појмове? О томе да је Европска комисија 6. новембра 2018. донела Измене и допуне Директиве о аудиовизуелним медијским услугама, по којима се, између осталог, мења граница комерцијалне комуникације са 12 минута на сат на 20 посто укупног дневног емитовања између 6 и 18 часова и, што је још занимљивије, пооштрава заштита малолетника од непримереног садржаја, као и општа заштита од говора мржње. До 19. септембра наредне године земље ЕУ морају да програме прилагоде новим прописима, а земље које желе у ову заједницу, попут нас, имају сличан задатак, иначе нам следи шипак од Уније.

Шипак или средњи прст, показаће наредних неколико месеци. Више не би смело да нам се дешава да Регулаторно тело за електронске медије, попут глиненог ћате из египатских гробница, бележи стотине прекршаја Закона о оглашавању и Правилника о заштити малолетника у области пружања медијских услуга, уз благе новчане казне и практично без последица. А први знак стварних промена биће кад из списка говорника и панелиста избаце ријалити звезде, попут Марјана Ристичевића.

Ивана Радоичић