Психолог Марина Коларић о депресији: Потискивање води у патњу

Психологију је завршила у Новом Саду, а магистарски програм из комуникација на универзитету на Хавајима. Живот, путовања, као и лична искуства и изазови, прво су је довели у додир с коучингом у вези са здрављем (health coaching), а потом је открила холистички ајурведски медицински систем. Овај свеобухватни систем нуди објашњења за различите појаве код људи, јер препознаје потпуну повезаност физичког, менталног, емотивног, и духовног тела. Замолили смо је да нам расветли болест модерног света – депресију.

Живот нам доноси и радост и тугу и обично смо склони да емоцију туге повезујемо с депресијом, али где престаје туга, а почиње депресија?

– Бол, тј. патња је неминовна у животу, па самим тим и туга. Болест, старење, смрт, разни губици доводе до туге, сасвим природне емоције која прати овакве животне догађаје и треба је осетити, дозволити јој да постоји у нама. Међутим, оно што се често деси јесте то да ми не останемо са том тугом, него желимо да је пошто-пото избегнемо, стварајући тако само додатну патњу. Самим тим, туга се потискује, не процесуира и временом прерасте у депресију – много дубљи и дуготрајнији бол и патњу.

Који су узроци депресије?

– Реч депресија значи притиснути доле. Уколико сте имали искуства са емоцијама као што су бол, туга, бес, неверица и страх, и гурали сте их доле, тј. нисте их слободно испољавали, велике су шансе да ћете у једном моменту бити дијагностиковани са депресијом, каже др Габор Мате. Према ајурведи здравствени проблеми представљају неравнотежу у енергијама умне и телесне конституције са којом смо рођени. Сматра се да је конституција део нашег генетског кода. Међутим, иако смо вођени одређеном конституцијом и генетским кодом, ми је можемо променити кроз медитацију, јогу, духовна учења, исправну исхрану и навике. Први корак, додуше, је да постанемо свесни да постоји проблем. Према ајурведи, један од фактора који доводи до неравнотеже у „умном” телу јесте и неиспољавање емоција.       

Зашто је битно препознати на време ову болест модерног света?

– Депресија се јавља као адаптација на искуство које се десило у давној прошлости, и које није присутно у овом тренутку. Ми нисмо у могућности да променимо било шта из наше прошлости. Међутим, добра вест је да можемо променити то како се односимо према ономе што нам се десило и тако изменити начин на који живимо данас. Наравно, то подразумева одговорност за своја дела. Препознати на време депресију значило би да схватамо шта смо одгурнули из нашег искуства, шта је оно што не желимо да осетимо, и да се отворимо ка тим осећањима знајући да ће она проћи колико год била болна.

Да ли постоји склоност ка депресији?

– Наука сматра да је генетски фактор од великог значаја кад говоримо о депресији. Међутим, све више се прича да је битна и средина. То се може објаснити преко епигенетике, науке која се бави истраживањем промена у експресији гена. Наиме, постоје гени који су укључени и искључени од стране животне средине. Особине које су стечене путем епигенетике могу се пренети на будућу генерацију. Не путем мењања гена, већ на основу функционисања гена. На пример, ако научите пацове да се плаше неког мириса, њихови унучићи ће се такође плашити тог мириса. Ова особина је пренета, не генетски, јер се нису мењали гени, већ је промењено функционисање гена. То је епигенетика. Ово је важан механизам у мултигенерацијском преносу траума такође, па и у преносу депресије.

Да ли су жене склоније депресији и зашто? Да ли се депресија везује за одређено старосно доба?

– Према статистикама депресија је чешћа код жена него код мушкараца. Ово се сматра да је због неколико фактора, од којих су могући утицај хормона, разлике у социјализацији, начин на који жене обрађују проблеме и емоције, стресни животни догађаји и сензитивност на њих итд. Показано је да се почетак депресије везује за репродуктивне године код жена, што је негде између 25 и 44 година. Међутим, у свом раду, имала сам прилику да се сусретнем са великим бројем депресивних мушкараца. Водећи се са prеthodnom теоријом о настанку депресије и утицају епигенетике, ово је у потпуности очекивано. Без обзира на културну средину и утицај, мушкарци су, много више него жене, васпитавани да не испољавају своје емоције, поготово тугу, страх, психичку и физичку бол... Самим тим, депресивни мушкарци се ређе и јављају за помоћ, тако да су много ређе него жене и дијагностиковани.     

Који су начини превазилажења односно лечења депресије?

– Традиционално лечење депресије подразумева најчешће комбинацију лекова и психотерапије. Будући да ја нисам психијатар и не преписујем лекове, углавном посаветујем своје клијенте да се за то обрате свом психијатру. Према мом искуству и начину на који ја радим, комбинација саветовања, ајурведе, и мајндфулнес техника може имати добре резултате код депресије, под претпоставком да је терапија лековима (уколико су неопходни) адекватна. Ајурведа је невероватно успешна код побољшања животног стила, исхране и хигијене спавања; код балансирања психо-био-ритма; помоћи са редовнијим вежбањем и опуштајућим дневним активностима; као и код развијања духовног живота особе. Додатно, мајндфулнес технике су корисне за развијање свесности и пажње које пружају прилику клијенту да научи да остане са „тешким” емоцијама, уместо да бежи од њих. Учим своје клијенте да слушају своје тело (а не само мисли), препознају телесне сензација које прате емоције, разумеју то што се у њима дешава када осећају извесну емоцију, и остану присутни са искуством и онда када то изгледа сувише болно и немогуће.

– Кад говоримо о томе како се траума, па и депресија, преноси са генерације на генерацију, волела бих да споменем и свој пример, у којем ће се, сигурна сам, многи препознати. Наиме, рођена сам у бившој Југославији, и живела у Србији за време рата деведесетих као и за време бомбардовања 1999. Наша земља, као и земље региона, прошле су кроз векове конфликата и насиља. Сигурна сам да се извесна меланхолија и депресија нашег народа пренела кроз све те генерације које су живеле пре нас у различитим временским епохама. На исти начин ће се и наша траума пренети на наредне генерације.

Ја сам као дете била склона честој промени расположења и меланхолији. Ова осећања нису се променила у одраслом добу, али оно што се јесте променило је начин на који им сада приступам. Кад сам била дете, често сам мислила да је то нешто лоше, и да нисам добра особа због тога што се тако осећам. А шта ми урадимо на том узрасту у тим ситуацијама како бисмо преживели и били прихваћени? - Ми развијемо адаптацију, неки одбрамбени механизам, који онда покрије ту нашу неприхватљиву особину... Након година терапије и самоспознаје, схватила сам, да једноставно треба да дозволим тим осећањима да постоје, да их прихватим и будем пријатељ са њима. Јер, лако је волети и прихватити лепе и добре делове наше природе, али треба прихватити и оне који то нису – открила нам је психолог и ајурведски саветник Марина Коларић.

Марина Јабланов Стојановић