"Дневник" на концерту гудачког квартета Емерсон

С именом чувеног филозофа и песника Ралфа Емерсона, чији се говор сматра интелектуалном декларацијом независности САД-а, виолинисти Јуџин Дракер и Филип Зецер, виолиста Лоренс Дутон (тада музичари на почетку професионалних каријера), и од 2013. године, једини нови, млађи члан, виолочелиста Пол Воткинс, оправдали су и сопствене жеље и државни циљ деловања, поставши у сваком смислу врхунски камерни ансамбл.

Стога се изванредан избор Центра за музику Коларчеве задужбине на челу с одговорном уредницом Мирјаном Лазаревић да овогодишњи циклус „Твој свет музике“ започне овим, без сумње, једним од најславнијих светских гудачких квартета, може сматрати заиста одличним потезом. Очараност, управо омађијаност опчињавајућом звучношћу и лепотом беспрекорног музицирања, потпуном уједначеношћу гудачких потеза, нејпрефињенијим динамичким нијансирањем и највишом сагласношћу и заједништвом предавања, при чему се из савршеног звучног амалгама могла савим јасно чути свака појединачна инструментална линија, трајала је током целог концерта, као ретко када праћеног у невероватној тишини и  усредсређености целог аудиторијума. Одушевљеност слушалаца се по?еднко односила колико на техничку супериорност, сигурност и уверљивост, толико и на дубину разумевања и тумачења музике, представљане с префињено софистицираном експресијом, те смо цео програм доживели као незабораван догађај.

Све наведене, суперлативно оцењене карактеристике бљеснуле су већ у првим тактовима  Моцартовог Гудачког квартета бр.21 у Де-дуру, К. 575 (првог од три „пруска“ квартета)  с деликатном доминацијом виолончела, која му даје концертантни карактер. Ипак, и поред овог ненаметљивог истицања „краљевске“ партије (дело је посвећено краљу Фридриху Великом у Берлину, који је и сам свирао виолончело) и дискретно наглашене улоге „првог међу једнакима“, музицирање Пола Воткинса је својим подстицајним уделом у следу појединачних прекрасних кантабилних линија, управо наглашавало одлике најчистије камерне музике, креиране јединственим доприносом свих учесника. 

Одабир Гудачког квартета бр.10, оп. 5 у Ес-дуру Антоњина Дворжака могао би се повезати и са, поново водећом улогом, сада другог инструмента, виоле, коју свира осмоструки добитник награде „Греми“ (што је засигурно, куриозитет јединствене врсте) и камерни сарадник легендарних великана попут Исака Штерна, Мстислава Ростроповича или Леона Флајшера. Управо Дутон је био инспиратор расположења и типичног словенског карактера фолклорно обојеног дела оствареног уједињено избалансираним градацијама и готово нестварним колоритом. Типови претежно чешких мелодија употребљених и осветљених с пуно укуса и финоће, провучени кроз цео циклус, почев од ведрог првог, ритмовима полке обележеног става, преко Думке, украјинско-пољске народне игре у другом (са тонски глатко исполираним ламентом прве виолине и виоле, праћеним „харфистичким“ акордима виолончела и брзим пасажима) и Романсе (овде врстом словенске баладе), до финалног ронда, с асоцијацијама на брзе чешке плесове Фуријант или Скочну, оживели су у извођењу Квартета „Емерсон“ пуном животном радошћу и ведром атмосфером, као патриотском Дворжаковом апотеозом природи и домовини, супротним тмурнијим расположењима тадашње актуелне европске музике.

У контрастном миљеу одвијао се други део концерта с троставачним Гудачким квартетом бр. 5, оп. 92 у Бе-дуру Дмитрија Шостаковича. И овде с почетком повереним виоли, с маркантним хроматским мотивом, честим понављањима развијаним до драматичних симфонијских размера, извођење је у другом ставу подвлачило дубоку меланхолију. Поново с иницијалним алтовским инструментом и виолинским успоном према екстремној лаги, с флажолетима и свирањем цон сордино и посебним бојама, интерпретација се неосетно прелила у трећи, финални став јединствене Шостаковичеве композиције. И у њему, после кратког увода, најпре у виоли „очекује“ играчка тема, допуштајући и осталима да се „ухвате“ у каприциозни плес. То је ипак била само кратка епизода из које се уздигао светли, транспарентним звуком осветљен заједнички пев, водећи на крају у потпуно смирење и трансценденцију. Потпуни тајац у дворани, а потом овације, изазвали су и додатак с једним од Дворжакових „Чемреса“ за гудачки квартет, чиме је заокружено ово, по свему изузетно вече. 

Марија Адамов