Дневник у селу с именом и презименом: Змајево

И заиста, кад уђете у то место, краја му нема! Тако да је, село које је добило име по Јовану Јовановићу Змају идеално за оне који хоће да раде, а и да живе у мирнијој околини.

- Осим што смо између два града, имамо и индустријску зону и страног инвеститора где је запослено доста наших мештана - каже председник Савета Месне заједнице Змајево Немања Завшић. - У зависности од професије којом се баве, млади одлучују да остану овде. Рецимо, ја сам завршио основне и мастер студије права, посао ми је мобилан, а и волим Змајево, тако да сам одлучио да се вратим из Новог Сада. Примећујем да доста младих брачних парова и избегличких породица овде добија куће, тако да имамо и мало оних које су празне. Моји пријатељи из Равног Села хоће овде да се доселе и већ месецима не могу да пронађу кућу.

Због свега што смо чули у овом великом селу чини се да Змајево има позитивну перспективу; велико је а мирно, уверавају нас мештани. Међутим, није то село тако изгледало и некад, бар како се старији присећају.

- Често с баком причам о томе како се овде живело кад се она доселила шездесетих година - наводи наш саговорник. - Како ми је причала, тада је у Змајеву постојао само главни пут, а било је много више људи него сад. Око 7.000 становника бројало је ово село, а сад нас реално има око 4.000.

Тај број данас чине претежно Срби, Мађари, Хрвати, Русини и Роми. И, као што нам увек свугде кажу - сви сложно живе. А до Првог светског рата, Змајево је било немачко насеље и звало се Окер. Потом је добило име по Николи Пашићу те се звало Пашићево, а онда након Другог светског рата добило је име које и данас стоји на таблама на улазима/излазима у/из села.

- Крајем прошле године добили смо од Покрајине пројекат за постављање вишејезичних табли на улазима у село, као и на установама и нико није правио проблем - поносан је Завшић, наводећи да је тај пројекат коштао око 400.000 динара.

Најбољи излазак у Змајеву, ма и у целој општини Врбас, бар како млади тврде, јесте у једном од најстаријих локала „Коприва”. Средином осамдесетих породица Копривица сазидала је кућу на главном шору која је најпре имала кафаницу, а кад је снајка из Новог Сада дошла пре 30 година и преузела посао у своје руке, локал се проширио, а и почео да привлачи млађе генерације.

- Прво сам услуживала бабе и деде, па онда маме и тате, а сад клинце - насмејана је Биљана Копривица која нас је дочекала у свом угоститељском рају. - Ја Змајево обожавам! Не волим ово место због кућа, већ због људи. Да сте дуже овде, знали бисте о чему причам и чешће бисте се враћали. Имам утисак да се у последње време људи чак и досељавају.

Змајево је, макар тако делује, стално у неким пројектима. Нон-стоп се нешто ради, дорађује, сређује, уређује,... Недавно су уредили и пијацу чиме је коначно решено питање санитарног чвора, расвете и пијачних места. Санирали су све дивље депоније и урадили су два дечја игралишта и теретану на отвореном. У току су завршни радови на фасади Месне заједнице, а тај објекат добио је и нов кров. Основној школи је одобрен пројекат за комплетну реконструкцију и радови се очекују наредне године, а ускоро се очекује и реновирање Дома културе.

- Јавна расвета није била у најбољем стању, свака пета сијалица је била неисправна, а сада смо се изборили да се то среди и око 90 одсто сијалица ради у селу - поносан је председник Савета МЗ јер није мала ствар у 21. веку осветлили село. - Рецимо, ове године је чак 15 деце било испод црте за јаслице и успели смо да се договоримо са предшколском установом да обезбеде још једну просторију. Заједно са њима смо је опремили, запослили смо још два васпитача и медицинску сестру, тако да су сада сва деца примљена. Такође, за добар део села већ је урађена канализациона мрежа, мислим да само у две улице није, али свакако нико још није прикључен. Некада смо имали и бању у Змајеву, будући да за нашу жуту воду кажу да је лековита, тако да постоји идеја да се оживи тај сеоско-бањски туризам. Највећи проблем су нам пси луталице и стално апелујемо на грађане да не пуштају своје љубимце. Пре неколико месеци смо одржали и трибину на ту тему, покушавајући да утичемо на свест људи.

У време доколице, Змајевчани могу да се информишу о свему у сеоским новинама „Змајевачки информатор” који излази на свака три месеца од прошле године. А кад им је до танцовања и забаве на улици, имају прилику да се окупљају на препознатљивој манифестацији „Културно лето Змајево” која траје пет дана, па су преосталих 350 у години мирни по питању организовања фестивала. Али, шалу на страну, никад није досадно у Змајеву.

Напротив. Осим што на сваком ћошку, и између њих, имају по кафану, то место може да се похвали и бројним спортским догађајима, турнирима, приликама за тренирање. Па тако имају и велики Спортски центар у оквиру којег се налазе тениски терени, терен за мали фудбал са вештачком травом, три фудбалска стадиона, као и зграда у којој су тренинзи аеробика и стоног тениса. За оне који преферирају културу и уметност, у сеоској библиотеци често се организују књижевне и песничке вечери.

Леа Радловачки

Фото: Вања Фифа

„Ћира” касни ал’ се стиже куд се пошло

Средњошколци из Змајева иду у средње школе у Врбасу или у Новом Саду. Магдалена Ковач Года (15) ученица је другог разреда новосадске техничке школе „Милева Марић Ајнштајн” где се припрема за моделара одеће. Путује возом, који увек касни бар десет минута, и сваког дана у њему проведе око сат времена у оба правца.

- Док се возим или учим, или се дружим с осталима који путују - каже Магдалена коју смо срели на станици. - Кажу да ће у мају укинути воз, тако да ћу морати да се преселим у Нови Сад.