Нинине мустре: Давање
НОВИ САД: Колико год да имамо, увек више желимо. Људски је то. Желиш увек више, боље, веће, јер то јесте начин да се развијамо и да као људска бића растемо.
Али више пута се показало да ме живот многоструко награди баш онда када нешто дам. Под условом да то што дајем, дајем од срца. Има у том чину нечега посебно великог и моћног, што обоји снагом и важношћу и најмању ситницу. Онај коме је намењена то осети, и колико год да је сићушан дар који добије, он га са великом захвалношћу прихвата, јер га срцем осећа.
Немерљиво је то што од срца добијамо. Нема то новчану или неку другу вредност која се бројкама или грамима злата може измерити. Она се мери количином радости коју доноси, и сјајем у оку који изазива. И да не буде забуне, овде не говорим о ономе који прима, већ о ономе који даје. Сваки пут када одем у посету оцу, он се потруди да ми подари нешто из баште што су он и жена му узгајили. Некад су то плодови које су дуго неговали, јер су их посејали, заливали, окопавали и од разних напасти бранили. А некад су то плодови које су наизглед само убрали или већ отпале са земље покупили. Кажем наизглед, јер и те воћке он је посадио, калемио, неговао, штитио, заливао, годинама се са зечевима, док су биле младице борио, са небом се за кишу договарао и од града стрепео. Сваки тренутак те његове пажње испуњава сваку јабуку коју ми у корпу спусти. И свака та јабука, могла бих да се опкладим, сасвим је другачијег укуса од било које друге коју бих пробала. Верујем да је тако, баш због свега тога што се у њеним соковима може окусити. Свака капљица сока из те јабуке, натопљена је стрпљењем, љубављу, знањем и мудрошћу које мој отац има о свим тим биљкама, као и о процесима кроз које је потребно да прођу да би се одгајиле и сачувале. Сочност ми се још јачом чини када помислим да је то знање наследио од својих предака који су га годинама, вековима, скупљали, користили и на своје наследнике преносили. Са колена на колено, та су се знања и љубав умножавали и сваки тај залогај данашње јабуке још више засладили. Када ми својим снажним шакама нежно спушта плодове у корпу, мене обузме љубав и радост, као да сви наши преци управо кроз тај покрет своју љубав шаљу све до мене данас. Кроз тих неколико тиквица, паприка и парадајза ја осећам сву очеву љубав, бригу и пажњу и тиху радост која га испуњава док својој деци нешто поклања.
Није у питању само тај укус, та боја и мирис потпуно другачији од свега што сам икада окусила, ја осећам огромну захвалност пре свега због тог сјаја у његовим очима у тренутку док ми те плодове дарује. Уз осмех, скромно тврдећи да „ето, није нешто“, а осећајући опет колико то мени значи, он ме као и увек, учи још једну важну лекцију: кад од срца дарујеш, највише се радујеш.
Нина Мартиновић Армбрустер
