Пречанска лексика: Лајање и олајавање

Њихов посао је да осете па лају на све што им је необично, а нарочито сумњиве особе, њима непознатог изгледа и мириса. Има о лајању кера много мисли. Каже се, рецимо, да, кад се вашке не могу смирити ни чувеном наредбом „Шибе, неш’ ићи под шупу!” да лају кô “кере на фендере”, што опет вуче на сумњу да су овдашње газде баш намерно набављале такву фелу која је имала генетску нетрпељивост на државне службенике што се баве утеривањем дугова, егзекуторима, судским извршитељима. Има и мудријих, поучнијих, као она што опомиње: „Кад матор пас залаје, ваља видети шта је”. Најновије пак осликавају савремено сазнавање о ширем свету, па једна питалица тражи одговор на питање шта кинеска пословица вели о псу који лаје. Наводно: „Пас који лаје није добро куван!” Е, то већ није лајање, већ олајавање.      

Наиме, не лају само керови, већ и људи. У преносном смислу, али тако одомаћеном да нико не помисли како лајавци, лајавице и лајавуше заозбиљно кевћу, насрћу и кезе зубе. Мада чине све то, али речима, узвицима, некад шапатом или кликом, али громогласно. Најкраће, олајавају, говоре ружно о другима, „износе прљави веш”, покушавају да комшије, пријатеље, чак и људе које уопште не познају, представе у лошем светлу, тако да им нико не верује, позајмљује им новце или, недајбоже, гласа за њих. Лајавци и лајавице, нарочито, нису лајали себи у браду већ на рогљу, прелу, сокаку, мушки у бирцузу, а сад су као широко поље отворене многе новине, а нарочито тзв. друштвене мреже. Неки садашње олајаваторе зову хејтери и ботови, а некад можеш да страдаш као лајавац и ако си само лајкер. Мал’ не рекô навијач, али то је нешто сасвим друго.

Лајање људи, најчешће жена је толико опасно и несношљиво да понекад мораш подвикнути „Куш, не лај!” Мада је и то већ лајање, опасна увреда, најчешће увод у праву свађу, физички обрачун. Но, није добро бити ни мутав. Нарочито у друштву где се много дивани, па и лаже, вара, заводи… Зато има родитеља, а нарочито бака, који уче децу баш да буду говорљива, да их није лако надлајати. Колико је незгодно бити мутав говори обичај да деци, нарочито девојчицама којима речи треба „кљештима вадити” дају да пију воде из клепетуше, великог звона што се везује овцама – предводницама стада.

Али за „квалитетно” олајавање мораш бити надарен. Но, људи се „излану” или само „лану” нешто и нехотице, непромишљено, брзоплето, па после жале због тога, некад допадну и робије. Тако је и с олајавањем државе, односно њених челника, важнијих од фендера. То се нарочито чини препричавањем вицева, а политичких, онда кад се заборави још једна  пословица (рецимо кинеска – да се извадим због оне о псима): „Паметан човек три пута размисли пре него што не каже ништа”. Но, да смо сви паметни, ја се не бих сећао првог вица који сам чуо у животу још педесетих година. Причали га неки ловци из Београда, а о риболовцу из Земуна. Као, извукао он великог сома, пет-шест кила из Дунава, донео кући и наредио жени да га спреми за вечеру. Она пита како: немамо дрва за пећ, немамо масти, ни уља, соли још сасвим мало... Он се наљути, врати сома у Дунав, а овај срећан, искочи и викну: „Живео Тито, живела Партија!” Нисам, наравно, ширио виц, нисам имао коме, јер је то било на салашу у Бачкој, али сам га одмах разумео и увек га се сетио кад бих чуо неки сличан. Рецимо, онај о редовима пред продавницама, а из тог периода. Најбољи је у мађарској верзији, због игре речима. Елем, долази комесар и даје упутство да се на питање шта се чека, одговори: „Тикети за позориште”. На потпитање „А шта се даје”, ред одговара: „Лист и олај”. Дакле, брашно и уље, али на мађарском то заиста вуче на уметност.

Вероватно наши суседи, увек бритки на језику, имају вицеве и о актуелној ситуацији у својој земљи, а и суседнима, али не би преносио и да их знам јер сам се сетио једног од бројних „игроказа” Александра Бојића Батице, познатог новосадског професора хемије и атлетичара (бацач кугле и председник АК „Војводина”), шахисте што је победио Таља у симултанки и великог козера. Дакле, нуди он сваком опкладу да ће знати крај сваког вица који се исприча. Броји се до пет. Заиста зна први, други… Код трећег пита: је ли тај политички? Ако јесте, не знам га. Ево ти опклада! Надам се да то није било олајавање, мада је Батица знао да буде и оштрији. Једаред је гледао баш мој тренинг скока увис, слушао пажљиво савете чак два тренера, а кад је видео да ми не помажу, позвао ме громким гласом: „Не слушај њих! Ево шта треба да радиш. Све исто као до сад, само пет сантиметара вишље!” Тад ми није било тако смешно као сад.

Каже се и „кô кера на звезде”. Дакле, без ефекта, залудно мада сад то не мора бити тако. Можда јавља нешто шифровано, ко зна ко то све снима!

Има и она оправданка распикућа и уопште људи широке руке који не воле да штеде: „Док траје, нек лаје!” Не зна се шта баш прецизно, али вуче на ону о ланцу и по ливаде, те пословицу: „Овако се кућа тече – у бирцузу свако вече!” Но, важно је да се чује.

Павле Малешев