ДНЕВНИК У СЕЛУ С ИМЕНОМ И ПРЕЗИМЕНОМ Бачко Петрово Село

Званичним статистикама се не може нарочито веровати будући да су се многи одселили, а остали пријављени на петровоселској адреси, али чињеница јесте да је свака трећа кућа празна.

- Доста њих иде у Мађарску, многи не знају добро српски па сматрају да ће им бити лакше да уче на матерњем језику, а можда је то само и мода, отићи у иностранство и радити - каже нам секретар Месне заједнице Бачко Петрово Село Магдолна Пеце, поносно истичући да је она у том месту од рођења. - Има овде посла, може се наћи, али нису сви задовољни платом, па мисле да ће у иностранству боље живети. Мислим да је то дискутабилно јер, иако има предности што зарађују више пара, с друге стране нису у својој домовини, раде којекакве послове, не раде у струци ни тамо. Многи кажу да им је добро, али можда се и стиде да кажу истину, или су се уистину ипак снашли. Ако можемо овде да живимо и са минималном зарадом, онда је мени лепше да останем код куће! Ми имамо свој начин живота у селу. Живимо лежерно, имамо и стресове, убрзанији смо него некад, али је то ипак село, мирно место, живимо како хоћемо, изађемо кад хоћемо чак и на послу. На западу се тачно зна кад је која пауза, ако је и има. Ја то не бих дала ни за шта!

Они који су одлучили да живе опуштенијим, слободнијим животом, у Бачком Петровом Селу баве се пољопривредом узгајајући пшеницу, јечам, кукуруз, сунцокрет и соју, док многи пољопривредници имају и воћњаке. Сточарство је на „слабим ногама”, али овчари још увек постоје и њих је највише. Они који се не баве наведеним пословима, одлазе у Бечеј, Аду и Сенту где раде у фабрикама или у приватним фирмама.

Тиса није свима примамљива за купање, а мештанима Бачког Петровог Села често није ни доступна, јер током лета надође и није безбедно умочити се у њу. Тако је и ове године сезона почела тек крајем јула, а сад се полако завршава и то, ни мање ни више него журкама сваког петка. Како нам мештани кажу, сваке године се све више сређује, таман кад се Тиса врати у корито, а за собом остави којекаквог смећа, док чисте за реком, искористе прилику да понешто ново и ураде - доведу струју, воду, поставе клупе...

- Најбоље се живело док сам била средњошколка - присећа се наша саговорница. - То је било седамдесетих. Живело се добро и пре тога, док је било Титово време, сви ми кажу, а и ја се сећам, ишли смо сваке године на море, куповали смо куће, намештај, кола, имали смо посао, добре плате. Можда је све ово последица тога јер смо онда претерали...

Оно што их још увек највише сећа на период „старе Југе” јесу табле са старим називима улица - Маршала Тита, Лењинова, Иве Лоле Рибара, Светозара Марковића,... које стоје уз табле с новим именима. Како Магдолна каже, доћи ће време кад ће и њих скинути.

- Имамо нека чудна имена за која нико није чуо, а мени лично никад није сметао ни Лењин, ни Маршал Тито. Било ми је лакше изговорити та имена, ако ништа друго. Моја улица је била Лењинова, без обзира на то ко је он био, само име је лако за изговор, а „Доктора Имреа Киша” није тако лако изговорити - весела је Пеце, док све то свакако изговара с мађарским акцентом.

Раштркани по разним крајевима места, како би свим родитељима били близу, у Бачком Петровом Селу постоје четири вртића - три за децу мађарске националности и једно за Србе. Некада их је било и више, а чак је и основна школа имала неколико одељења пажљиво распоређених по селу. Једна од таквих зграда била је и Мала зарда, некада најлепша грађевина, а сада потпуно девастирани објекат који вапи за рушењем, јер овако само вређа мештане подсећајући их на оно што је некада представљало.

Бачко Петрово Село најпознатије је по скели која постоји од памтивека, али и несвакидашњем дрвореду храста лужњака који на самом улазу у место, из правца Бечеја, прави природни тунел. Искористивши прилику да се провозамо скелом, дотакли смо и Банат, заједно са пољопривредницима који имају земљу с те стране Тисе. Имавши среће да „убодемо” сатницу и одмах кренемо на не тако далек пут, након двадесетак минута вожње већ смо били на почетној тачки, али с новим путницима.

- Кад је сезона, око 50 људи се дневно превезе - каже нам скелеџија Карољ Варга, који тај посао ради последњих десетак година. - Вожња се паушално плаћа, у зависности од тога ко колико јутара земље има. Онда може да се воза током целе године колико хоће. Скела се креће тако што дрвеним кукама, које сами правимо, вучемо сајлу, а коме се од путника жури, онда и помаже, мада не би требало то да раде. Поласци су по потреби, ван сезоне на сваки пун сат, а кад устреба, онда и чешће.

- Данашњи део нове основне школе налази се и у Великој зарди која је некада припадала католичкој цркви, а у којој су свештеници и калуђерице предавали - објашњава Магдолна. - Први и други разред сам завршила у Малој зарди, а онда је почела да пропада осамдесетих када је изграђена нова школа у центру и сва деца су тамо пребачена.

Као омаж старим кућама које су некада красиле, а данас наружавају село, локално Удружење аматерских сликара „Да Винчи” недавно је организовало ликовну колонију и тема је била „Старе куће”. Сликајући их онакве како су изгледале, биће ведри подсетник на изложби која је у плану да се ускоро одржи. Такође, 15. септембар резервисан је за једну надасве другачију изложбу - пољопривредници који су од Републике Мађарске добили потребну механизацију, дотераће је на стрелиште и показати „свету” чиме сада обрађују земљу. Убрзо након тога, последње недеље септембра или прве недеље октобра, одржаће се традиционални Овчарски дани у организацији Удружења „Петровоселски ован”.

- Имамо три културно-уметничка друштва, удружење жена, занатлија, удружење младих који су недавно добили своје просторије где омладина може да се окупља, будући да немају ни диско, ни биоскоп,... - наводи наша саговорница. - Од важних инвестиција, истакла бих радове на добијању пијаће воде, уместо оне фамозне жуте воде. Почели су са заменом бандера и уличне расвете, добили смо два нова аутобуска стајалишта, а потребна су нам бар још два, очистили смо језеро код стрелишта, а треба и да асфалтирамо још доста улица.

Леа Радловачки

Фото: В. Фифа