Биљана Тутутов, редитељка: Мушкарци доминирају филмским светом

У Паризу је студирала антрополошки филм на Ецоле Pratique дес Хаутес Етудес и глуму на Ецоле де Thêatre Jacque Lecoq. Ауторка је више видео инсталација, кратких и дугометражних, играних и документарних филмова, видео радова и перформанса. Почев од 2018. године оснива и води Цирцле Woman Доц Achelerator, међународну платформу и програм за развој документарног филма намењен редитељкама и продуценткињама који је јединствен у Европи. Програм се одвија кроз три модула од којих ће други бити одржан од данас до 2. септембра на Петроварадинској тврђави у Новом Саду.

Како сам и сама редитељка и продуценткиња, често сам се током процеса настанка документарног филма налазила у недоумицама и дилемама. Тад бих тражила подршку колега и колегиница, открива Биљана Туторов за „Дневник”.

Ипак, додаје, сви смо презаузети јер је продукција посао који тражи пуно пажње и времена, па није увек лако отворити простор за размену искуства и међусобну подршку онда када је неопходно. Током година професионалне активности с неким колегиницама сам остварила веома близак контакт, и ми се заиста често чујемо како бисмо саслушале и посаветовале једна другу. С друге стране, била сам међу првим учесницама EWA (Европска женска аудиио-визуелна мрежа) менторшип програма чији је циљ био да нас повеже са водећим продуценткињама које су пратиле наш развој током дванаест месеци. Приметила сам позитиван учинак на моје самопоуздање и самосвест да нисам сама. Када ме је Underhill фест из Подгорице пре три године позвао као предавача на тродневној радионици за младе редитељке из региона, осетила сам да би се могао отворити простор кроз који бисмо се усавршавала и помагале, каже Тутуров.

Пројекат Цирцле Woman Доц Achelerator постао је познат и ван региона о чему сведочи податак да је током прошлогодишњег тренинга поред жена из Србије, Црне Горе и Хрватске, било учесница из Мађарске, Грузије, Норвешке, Румуније, Грчке и Русије. Колико ова чињеница указује на већу потребу за оваквом врстом програма на нивоу Европе?

Позив за пријаву на радионицу је упућен редитељкама из читаве Европе, а и шире. Фокус стављамо на регион, пре свега због подршке коју имамо у региону и потребе да подржимо редитељке из земаља које су још увек дубоко патријахалне и где је у успону конзервативна политика која жели ревизију женске еманципације. Од приспелих пријава селекциони комитет, који чине активни професионалци и ментори програма, бира до десет учесница са пројектима. Идеја је да формирамо групу која ће функционисати и после завршеног тренинг програма. Чак је и у најразвијенијим земљама проблем неравноправности присутан, посебно када је у питању приступ фондовима. Замислите када бисмо на основу тих бројки и графикона закључили како су мушкарци способнији и талентованији?! Лако можете погледати резултат студије коју је спровела EWA. У школама које пажљиво бирају полазнике кроз систем пријемних испита ситуација је уравнотежена, али у касније у професионалној пракси није, да не говоримо о приступу новцу, неједнаким платама и изналажењу решења да младе мајке не изгубе трку док одгајају децу. Ове године ситуација је још разноврснија. Имамо учеснице из десет земаља које поред региона укључују Шпанију, Израел, Украјину, Белорусију, и Пољску где је стање у друштву када су жене у питању тренутно посебно забрињавајуће. Цирцле ће остати фокусиран на регион, али примамо кандидатуре из целог света.

Једногодишњи програм Цирцле Woman Доц Achelerator 2019 састоји се од 3 радна модула. У јуну је реализован модул у Подгорици, други ће сад бити одржан у  Новом Саду, након чега следи последњи у низу који ће се одржати у Лајпцигу. На који начин сте конципирали модуле, и који је по вашем мишљењу „најплодоноснији“ за усавршавање? С каквим учењима ће се жене из света филма сусрести у Новом Саду?

Целогодишњи програм се састоји од три модула током којих одабране учеснице имају прилику да интензивно раде са водећим експертима - прво на детаљној анализи својих пројеката, драматуршким искушењима, продукцијским стратегијама, а затим на презентацији пројекта и припреми за наступ на европским маркетима. Модул у Подгорици био је фокусиран на анализу пројеката и његових потенцијала, те на разраду стратегије и индивидуалне потребе учесница. Намера нам је и да се полазнице упуте у проблематику интелектуалног власништва, ауторских права и могућности финансирања. Током модула у Новом Саду посветићемо посебну пажњу визуелним материјалима, трејлерима и одабраним сценама, те презентацији пројеката, идентификацији и плану за развој публике за сваки пројекат, даљој разради дистрибуцијских стратегија и маркетиншком плану. Трећи и последњи модул одвија се током маркета ДОК Лајпциг фестивала, где ће учеснице узети учешће на округлим столовима и упознати се са уредницима телевизијских кућа и фестивалским селекторима, те имати индивидуалне састанке са заинтересованим копродуцентима и партнерима, али и присуствовати мастерклас предавањима. Студије случаја су један од најважнијих сегмената програма. Трудимо се да доведемо најдинамичније, успешније и креативније ауторе који су током године побеђивали са својим филмовима. Кроз интимистички и детаљан разговор покушавамо да испратимо креативни процес од самог почетка до краја постпродукције јер се документарни филм пише кроз све процесе настанка и све до краја монтаже. Најбоље се учи кроз искуство, па и кроз искуство других. Тако смо ове године имали част да разговарамо са Тамаром Котевски, редитељком филма „Медена земља” који је вишеструки победник овогодишњег Санденс фестивала, а у Новом Саду ћемо чути нашу редитељку Ивану Младеновић која живи и ради у Румунији и управо се вратила из Локарна са Специјалном наградом жирија за доку-играни филм чију студију случаја радимо.

Какви су били утисци редитељки и продуценткиња које су биле део Цирцле 2018 програма?

Верујем да су све отишле са више сигурности у себе, сазнањем да нису саме кад имају проблем, да увек могу назвати неког од колегиница или ментора за савет или разговор. Ово је и крајњи циљ пројекта. Није могуће одговорити на сва питања и разрешити све дилеме током радних периода, али имамо довољно времена да их упознамо са најновијим трендовима пре свега кроз рад са водећим менторима који су активни и успешни играчи на међународној сцени, да детаљно радимо на сваком пројекту, а и да се неформално дружимо у моментима паузе. Веома нам је важно да радимо на инспиративним и незаборавним местима, која остављају дубљи утисак и продубљују искуство. Када се касније спонтано сретнемо по фестивалима, као што је био случај недавно на Сарајево Филм Фестивалу, осећамо се да припадамо једној фамилији.

Након што сте покренули овај пројекат уследио је и позив од Еаст Доц Платформе из Прага да у оквиру панела „Жене у филмској индустрији“ говорите на тему родне равноправности. Какав је ваш став о данашњем положају жена у овој грани индустрије?

Мислим да се не може лако сагледати комплексност проблема који многи своде на насилно усклађивање бројки. Положај жена у индустрији је повезан са положајем жена у начелу. Чињенице указују да мушкарци доминирају филмским светом по свим питањима. Питање је зашто је то тако и да ли мора бити. Проблем се може посматрати са разних страна: од женских ликова у филмовима који су често рудиментарни, некад ни не проговоре или само да би причали о мушкарцима, до нерешених социјалних питања у вези са породиљским искуством током којег многе жене изгубе трку у професионалном свету. Могу се анализирати очекивања, али и хонорари женских филмских радница. Ако мушкарци владају, бирају, одобравају, они чак и кад су сасвим добронамерни често немају слуха за другачији сензибилитет. Једноставо речено, жене нису имале довољно шанси задњих деценија, заборављене су у историји филма иако је почетак филмске индустрије познавао значајна имена као што су биле Алие Guy Blaché, на пример, или Лоис Weber. Сматрам да као хитну меру треба радити на бројкама, све док у таквом амбијенту не стаса довољно ауторки, док се алармантно стање не поправи, јер до тада ћемо бити у зачараном кругу.

Т. Маркић