Невен Туњић, пијаниста "Диванхана": Још је много тога у сехари севдаха

Када пола реченице кажеш наглас а пола оставиш за себе”. Старијим генерацијама синоним за севдалинке су Химзо Половина, Сафет Исовић, Заим Имамовић... Стога смо са Невеном Туњићем, пијанистом ансамбла „Диванхана”, који ће 27. јула, од 21 сат приредити концерт у врту Средњошколског дома у Новом Саду, разговор и започели питањем шта су то ново донели извођачи попут „Диванхане”, али и Амире Медуњанин, Дамира Имамовића, Боже Вреће, да су севдалинке и данас толико популарне?

–  Сматрам да је пре 15-ак година дошло до тог преломног момента када је публика, која је слушала старије интерпретаторе севдалинки и била знатно конзервативнија него ли је данас, прихватила нови талас извођача. Сасвим је јасан и разлог томе, јер смо током 90-тих година прошлог века имали дубок, али разумљив јаз у развоју севдаха, односно одгоју нових генерација које ће га неговати и пригрлити. Но, онда је некако “на препад” из све прашине и пепела рата, као феникс, изнедрен пре свега бенд „Мостар севдах рејунион”, који је утабао пут севдаха ка новој публици. Тим путем су касније путовали и пробијали се, ништа мање тешко и са мањим напором, Амира, Дамир па све до данашњих најмлађих у тој озбиљној севдах репрезентацији, као што су Божо и „Диванхана” – наводи Невен Туњић. – У сваком случају, све што смо наведене колеге и ми донели с нашим интерпретацијама, било је ново. Нове фузије, нове идеје, нове продукције, сарадње, и, што је најважније, сасвим нове ауторе севдалинки. Из данашње перспективе, сад када смо сви заједно извели преко хиљаду концерата на сценама широм света, може се рећи да је накадашњу чувену сарајевску рок сцену заменила данашња севдах сцена, или како ви новинари волите рећи – “нео севдах” сцена.

 Ипак, како се севдах уклапа у смартфоне, виртуелну реалност и популарну музику у којој више није битно да ли и како знаш да свираш ако имаш ташницу пуну дискова?

– Свака музика има своју публику. И сами се понекад изненадимо када након концерта људи кући с концерта као амајлију понесу наше дискове. Има чак и коментара типа: ЦД немам на чему да послушам, али... чиме тај феномен постаје још израженије и зачуднији. Али људи се вежу за музику, и музика нас спаја. Тако ће се севдах уклопити - и уклапа се – у данашњи свет, е сад, да ли преко нових аутора, који ће пронаћи начин да севдалинку пишу инспирисани управо временом смартфона и таблета, да ли одгојем нове публике која ће научити како да “пола реченице каже наглас, а пола остави за себе”. Другим речима, немојмо размишљати уско и мислити да неки нови клинци неће желети да живе неки нови севдах и да стану „бисер златом низати”. Неће то бити публика за концертне стадионе, али сасвим сигурно ће је увек бити за собице, Диванхане, где се сва магија света рађа. 

 Има ли још неистраженог на пољу севдалинки, проналазе ли се неки стари записи, напеви, мелодије, или то врело наслеђа ипак пресушује?

– Врело не може пресушити када се увијек наново обнавља. Дамир Имамовић је на последњем диску објавио неколико ауторских песама, као и Амира. Божо то ради већ годинама уназад. „Диванхана” је полако закорачила у тај процес објавивши “Зову” и “Воће родило”. Све песме су писане, верујем, управо траживши инспирацију из тог старог врела, старе прашњаве сехаре (дрвене шкриње, прим аут.) севдаха, али отварају један сасвим нови бунар у који ће надолазећи свемир севдаха да пада попут млаке кише.

 „Диванхана” је настала 2009. Да ли се (ако се) и шта у вашем односу према севдалинкама, интерпретацији, приступу... променило за тих десет година?

– Све се променило. Дошли су неки нови људи у наш колектив, нова чланица Шејла је ту, и сасвим природно донели нову енергију, полетност и идеје. Мењати се је једини исправан процес у животу, и све што је људско се треба мењати. Заронити руку дубоко у себе и своју креативност, то је оно што смо одувек покушавали. Поменуо сам наше прве ауторске песме, а то је, ето, последња у низу промена или барем покушај досега нечега новог у нашој креативности. Онај осећај када нам дизајнерке сашију нова одела за концерте, па моменат када у њима поносно закорачиш на сцену, и то је, рецимо, једно лепо полазиште за нове креативне авантуре; навући нешто ново на старије што искуством зрачи.

 У којој мери је на пут „Диванхане” утицало то што темељ групе чине класично образовани музичари? Да ли је та чињеница понекад знала да буде ограничавајући фактор, с обзиром на то да класика ипак има другачија правила?

– Никако ограничавајући, већ управо супротно. Нас је музичко образовање научило  приступу ка новом, на један адекватан и, рецимо, “исправан” начин. Да би рушио баријере и био револуционар, требаш знати на каквом тлу стојиш и шта то требаш чинити да би померао границе. Класична музика, коју поменусте, јесте имала правила и пре 100 година која су Шенберг, Прокофијев, па сви остали који су након њих дошли, врло успешно оголели и показали један нови пут. Данас ни класична музика, ни било која друга, нема правила, али има темеље које је вредно знати да би се градио пут за себе. 

 Када се говори о „балканском звуку“, по правилу се мисли на мноштво нијанси, лепеза, не само емоција, осећаја, него и ритмова. Куда „Диванхану” води тај звук?

– Наша искуства су таква да, када у Европи и свету кажате “Балкан”, људи помисле на трубе, односно жестоку трубачку музику. Велик је напор комплетне world мусиц сцене наших простора да управо страној публици покажемо све те нијансе и лепезе које помињете. „Диванхана” од самих почетака врло темељно и предано истражује музику око себе, те кроз сарадње са музичарима са различитих крајева планете покушава дотаћи и нове нијансе и емоције. Сваки нови албум је за нас нови повод да још одлучније наставимо са нашом мисијом коју смо окарактерисали једним хештегом #sirimosеvdah и којом покушавамо да едукујемо нове генерације, а старије и најстарије да подсетимо, да је севдах део нас, наших бића, наших одгоја и традиције, које нас диференцирају од свих осталих бића ове планете, које нас оплемењују и враћају нама самим у овом глобалном шаренилу.    

 За сутрашњи новосадски концерт влада велико интересовање. Колико вас чињеница да не морате бринути о томе хоће ли простор у ком свирате бити крцат испуњава унутрашњим задовољством, а колико опет подиже ниво одговорности?

– Ми заиста не раздвајамо публику, нарочито не бројем. Било да је 10 или 1.000 људи испред сцене, наша одговорност, али и жеља, увек су исти; да горимо и љубимо у севдаху. У Новом Саду смо до сада свирали три концерта и то је град за који смо искрено везани; сарађивали смо са новосадским и војвођанским музичарима као што су Ђуси Ковач, Борис Ковач... и искрено смо заљубљени у људе, гастрономију и комплетан осећај који код вас све људе за град веже. Искрено је задовољство и гушт враћати се у Нови Сад. А оно што сигурно можемо обећати јесте да ће публика, која буде севдисала са нама ноћи 27. јула у врту Средњошколског дома, заједно с нама, држећи се за руке, искрено и тихо дотаћи севдах.

М. Стајић