Neven Tunjić, pijanista "Divanhana": Još je mnogo toga u sehari sevdaha

Kada pola rečenice kažeš naglas a pola ostaviš za sebe”. Starijim generacijama sinonim za sevdalinke su Himzo Polovina, Safet Isović, Zaim Imamović... Stoga smo sa Nevenom Tunjićem, pijanistom ansambla „Divanhana”, koji će 27. jula, od 21 sat prirediti koncert u vrtu Srednjoškolskog doma u Novom Sadu, razgovor i započeli pitanjem šta su to novo doneli izvođači poput „Divanhane”, ali i Amire Medunjanin, Damira Imamovića, Bože Vreće, da su sevdalinke i danas toliko popularne?

–  Smatram da je pre 15-ak godina došlo do tog prelomnog momenta kada je publika, koja je slušala starije interpretatore sevdalinki i bila znatno konzervativnija nego li je danas, prihvatila novi talas izvođača. Sasvim je jasan i razlog tome, jer smo tokom 90-tih godina prošlog veka imali dubok, ali razumljiv jaz u razvoju sevdaha, odnosno odgoju novih generacija koje će ga negovati i prigrliti. No, onda je nekako “na prepad” iz sve prašine i pepela rata, kao feniks, iznedren pre svega bend „Mostar sevdah rejunion”, koji je utabao put sevdaha ka novoj publici. Tim putem su kasnije putovali i probijali se, ništa manje teško i sa manjim naporom, Amira, Damir pa sve do današnjih najmlađih u toj ozbiljnoj sevdah reprezentaciji, kao što su Božo i „Divanhana” – navodi Neven Tunjić. – U svakom slučaju, sve što smo navedene kolege i mi doneli s našim interpretacijama, bilo je novo. Nove fuzije, nove ideje, nove produkcije, saradnje, i, što je najvažnije, sasvim nove autore sevdalinki. Iz današnje perspektive, sad kada smo svi zajedno izveli preko hiljadu koncerata na scenama širom sveta, može se reći da je nakadašnju čuvenu sarajevsku rok scenu zamenila današnja sevdah scena, ili kako vi novinari volite reći – “neo sevdah” scena.

 Ipak, kako se sevdah uklapa u smartfone, virtuelnu realnost i popularnu muziku u kojoj više nije bitno da li i kako znaš da sviraš ako imaš tašnicu punu diskova?

– Svaka muzika ima svoju publiku. I sami se ponekad iznenadimo kada nakon koncerta ljudi kući s koncerta kao amajliju ponesu naše diskove. Ima čak i komentara tipa: CD nemam na čemu da poslušam, ali... čime taj fenomen postaje još izraženije i začudniji. Ali ljudi se vežu za muziku, i muzika nas spaja. Tako će se sevdah uklopiti - i uklapa se – u današnji svet, e sad, da li preko novih autora, koji će pronaći način da sevdalinku pišu inspirisani upravo vremenom smartfona i tableta, da li odgojem nove publike koja će naučiti kako da “pola rečenice kaže naglas, a pola ostavi za sebe”. Drugim rečima, nemojmo razmišljati usko i misliti da neki novi klinci neće želeti da žive neki novi sevdah i da stanu „biser zlatom nizati”. Neće to biti publika za koncertne stadione, ali sasvim sigurno će je uvek biti za sobice, Divanhane, gde se sva magija sveta rađa. 

 Ima li još neistraženog na polju sevdalinki, pronalaze li se neki stari zapisi, napevi, melodije, ili to vrelo nasleđa ipak presušuje?

– Vrelo ne može presušiti kada se uvijek nanovo obnavlja. Damir Imamović je na poslednjem disku objavio nekoliko autorskih pesama, kao i Amira. Božo to radi već godinama unazad. „Divanhana” je polako zakoračila u taj proces objavivši “Zovu” i “Voće rodilo”. Sve pesme su pisane, verujem, upravo traživši inspiraciju iz tog starog vrela, stare prašnjave sehare (drvene škrinje, prim aut.) sevdaha, ali otvaraju jedan sasvim novi bunar u koji će nadolazeći svemir sevdaha da pada poput mlake kiše.

 „Divanhana” je nastala 2009. Da li se (ako se) i šta u vašem odnosu prema sevdalinkama, interpretaciji, pristupu... promenilo za tih deset godina?

– Sve se promenilo. Došli su neki novi ljudi u naš kolektiv, nova članica Šejla je tu, i sasvim prirodno doneli novu energiju, poletnost i ideje. Menjati se je jedini ispravan proces u životu, i sve što je ljudsko se treba menjati. Zaroniti ruku duboko u sebe i svoju kreativnost, to je ono što smo oduvek pokušavali. Pomenuo sam naše prve autorske pesme, a to je, eto, poslednja u nizu promena ili barem pokušaj dosega nečega novog u našoj kreativnosti. Onaj osećaj kada nam dizajnerke sašiju nova odela za koncerte, pa momenat kada u njima ponosno zakoračiš na scenu, i to je, recimo, jedno lepo polazište za nove kreativne avanture; navući nešto novo na starije što iskustvom zrači.

 U kojoj meri je na put „Divanhane” uticalo to što temelj grupe čine klasično obrazovani muzičari? Da li je ta činjenica ponekad znala da bude ograničavajući faktor, s obzirom na to da klasika ipak ima drugačija pravila?

– Nikako ograničavajući, već upravo suprotno. Nas je muzičko obrazovanje naučilo  pristupu ka novom, na jedan adekvatan i, recimo, “ispravan” način. Da bi rušio barijere i bio revolucionar, trebaš znati na kakvom tlu stojiš i šta to trebaš činiti da bi pomerao granice. Klasična muzika, koju pomenuste, jeste imala pravila i pre 100 godina koja su Šenberg, Prokofijev, pa svi ostali koji su nakon njih došli, vrlo uspešno ogoleli i pokazali jedan novi put. Danas ni klasična muzika, ni bilo koja druga, nema pravila, ali ima temelje koje je vredno znati da bi se gradio put za sebe. 

 Kada se govori o „balkanskom zvuku“, po pravilu se misli na mnoštvo nijansi, lepeza, ne samo emocija, osećaja, nego i ritmova. Kuda „Divanhanu” vodi taj zvuk?

– Naša iskustva su takva da, kada u Evropi i svetu kažate “Balkan”, ljudi pomisle na trube, odnosno žestoku trubačku muziku. Velik je napor kompletne world music scene naših prostora da upravo stranoj publici pokažemo sve te nijanse i lepeze koje pominjete. „Divanhana” od samih početaka vrlo temeljno i predano istražuje muziku oko sebe, te kroz saradnje sa muzičarima sa različitih krajeva planete pokušava dotaći i nove nijanse i emocije. Svaki novi album je za nas novi povod da još odlučnije nastavimo sa našom misijom koju smo okarakterisali jednim heštegom #sirimosevdah i kojom pokušavamo da edukujemo nove generacije, a starije i najstarije da podsetimo, da je sevdah deo nas, naših bića, naših odgoja i tradicije, koje nas diferenciraju od svih ostalih bića ove planete, koje nas oplemenjuju i vraćaju nama samim u ovom globalnom šarenilu.    

 Za sutrašnji novosadski koncert vlada veliko interesovanje. Koliko vas činjenica da ne morate brinuti o tome hoće li prostor u kom svirate biti krcat ispunjava unutrašnjim zadovoljstvom, a koliko opet podiže nivo odgovornosti?

– Mi zaista ne razdvajamo publiku, naročito ne brojem. Bilo da je 10 ili 1.000 ljudi ispred scene, naša odgovornost, ali i želja, uvek su isti; da gorimo i ljubimo u sevdahu. U Novom Sadu smo do sada svirali tri koncerta i to je grad za koji smo iskreno vezani; sarađivali smo sa novosadskim i vojvođanskim muzičarima kao što su Đusi Kovač, Boris Kovač... i iskreno smo zaljubljeni u ljude, gastronomiju i kompletan osećaj koji kod vas sve ljude za grad veže. Iskreno je zadovoljstvo i gušt vraćati se u Novi Sad. A ono što sigurno možemo obećati jeste da će publika, koja bude sevdisala sa nama noći 27. jula u vrtu Srednjoškolskog doma, zajedno s nama, držeći se za ruke, iskreno i tiho dotaći sevdah.

M. Stajić