Тема „Дневника“: Неоснован боравак иза решетака државу много кошта

Многи од њих буду осуђени на затворске казне, али није занемарљив ни број оних који после боравка у притвору буду правоснажно ослобођени оптужби. После изласка они пресавију табак и туже државу што их је неосновано држала иза решетака.

Прошле године невинима у притвору је исплаћено 14.466.000 динара. Тај износ, међутим, није и коначан, јер се не зна колико десетина или стотина милиона је исплаћено онима који нису пристали на нагодбу, него су тужили Србију. Ипак, прошлогодишња исплата штете правоснажно ослобођенима кривице је за 8,5 милиона мање него 2017. Те године, на основу споразума, људи који су неосновано боравили иза решетака државу су коштали чак 22.970.000 динара, што је далеко највише у протеклој петогодишњици.  У том циклусу најмање новца је издвојено 2014. -  1.669.000.

Стручњаци тврде да тужиоци и даље предлажу, а судије често одређују и продужавају притвор, иако су им на располагању друге, пођеднако ефикасне законске мере – попут јемства, забране напуштања боравишта или стана и одузимање путних исправа.

Како у Адвокатској комори Београда тврде, број оних који покрећу парнице већи је од оних који се договоре, пошто су износи које држава нуди по затворском дану све мањи. Наиме, пре седам година одштета за затворски дан плаћана је 100 евра, а данас се плаћа само 60, и то ако особа није осуђивана. Уколико јесте, износ пада на 30 евра. То су суме које додељују судови, док оно што држава нуди споразумно не прелази 25 евра по дану. Зато ретко ко прихвата нагодбу.

Према подацима Министарства правде, за накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе и неосноване осуде за првих пет месеци ове године поднето је 279 захтева, а Комисија за утврђивање штете донела је 79 одлука. Укупно је склопљено 26 споразума о накнади штете, али у Министарству објашњавају да се овај број не односи само на поднете и донете одлуке у 2019. години, већ и на споразуме склопљене на основу захтева из ранијег периода. Сходно томе, укупно је од почетка године исплаћено 4.273.500 динара.

Комисија годишње одлучује о 200-300 захтева за одштету. У последње време најмање их је било у 2014. години - 207, а највише у 2017. години - 323.

Највећи исплаћени износи

У 2015. години највећи исплаћени износ по прихваћеном споразуму за накнаду штете био је 600.000 динара, у 2016. години - 1.225.000, у 2017. години - 1.410.500, а лане 1.305.500 динара. Највећу одштету судским путем  2016. године добио је један Новосађанин. Он је за годину дана неоснованог боравка у притвору добио 145 милиона динара.

- Не разматра се већи број одлука јер подносиоци захтева нису доставили потпуну и уредну документацију или судови, тужилаштва и други органи нису поступили по дописима Министарства за доставу папира, или зато што су судовима поднете тужбе за накнаду штете.Захтеви за накнаду често су превисоко опредељени, па тражиоци у великом броју случајева не прихватају понуђене споразуме, губећи из вида да би прихватање њиховог захтева у целини било супротно циљу коме та накнада служи - објашњавају у ресору правде.

Председник Врховног касационог суда Драгомир Милојевић констатовао је раније да је број притвора и, нарочито, дужина његовог трајања драстично смањен. Ситуација од пре неколико година, да појединци у притвору проведу по четири и више година, као у случају “стечајне мафије”, данас нема. Ипак, ти “репови” су сада дошли на наплату.

Истраживање је показало да се генерално мера притвора изриче у 44 одсто кривичних предмета, а у вишим судовима, где се одлучује о тешким делима, у чак 89 одсто. У том неселективном лишавању окривљених слободе, велики број њих током судских поступака бива ослобођен, па накнаду штете тражи или пред судом или покушава да се нагоди са Комисијом за утврђивање штете при Министарству правде.

Када одлучује о томе колики ће износ некоме исплатити, Комисија у обзир узима време проведено ван слободе, врсту дела које се ставља на терет особи, услове боравка у притвору или заводу, старосну доб подносиоца захтева, степен његове стручне спреме и занимање, ранију осуђиваност, постојање страха за његову и будућност његове породице, породични и брачни статус, углед који је уживао, однос средине према њему после лишења слободе, интересовање јавности за кривични поступак и тежину психичких болова.

Упућени, међутим, упозоравају да се алтернативне мере и даље не користе довољно. Према подацима Београдског центра за људска права у првих шест месеци прошле године 3.000 пута судија је доделио притвор, а јемство тражио тек у 13 случајева.

Професор са Правног факултета, Милан Шкулић истиче да је то последица навике у правосуђу, где се практично не уочава колико је велика потреба да се више користи јемство.

- Та мера заиста не може да замени сваки притвор, али некада може притвор да замени, на начин који је чини ми се повољнији и за окривљеног и за правни систем -  рекао је раније Шкулић. Иако су и у тужилаштву сагласни да се притвор одређује у већој мери него што је потребно, кажу да ослобађајуће пресуде чине тек десети део свих донетих пресуда.

Добар пример могла би да буде Холаднија, у којој две деценије примене оштријих казни није дало резултате, док је чешће кажњавање алтернативним мерама довело до пада криминалитета за чак 30 одсто.

Д. Николић

М. Бозокин