Једини српски виски родио се у Ђурђеву

Потом је код пријатеља из Сремских Карловаца, Роше винара, покушао поново и схватио да је ипак кадар за то. Одлучио је да прода викендицу на Рибарцу, купи кућу и започне сопствену производњу тог познатог пића, заједно са сином Александром. Стицајем околности, показало се да је кућа какву су замислили за своју дестилерију на продају у Ђурђеву и тако је пре двадесетак година настао, како се прича, први српски виски и дан данас једини званично регистровани у Србији.

Када је, пре две и по године, Шандор преминуо, све је остало на Саши. Производња вискија је процес који живи, на грешкама учи и исправља их. Питали смо га да нам упореди ракију, српско национално пиће, са популарним вискијем, који је према легенди, настао у Ирској. Та легенда каже да је Свети Патрик грешком направио пиво које му се није баш допало, а било му је жао да га баци, па га је пекао и добио ракију, која се код нас зове пиварка, а има различите називе по земљама.

Ракија је од воћа, а виски од житарица и то је главна разлика између та два позната алкохолна пића. Међутим, још једна битна разлика је што се ракија може пити одмах, а виски сазрева тек након што одлежи минимално три године у храстовом бурету. Ракија се, углавном, може пити из казана, а виски мора да се мази и пази, па се тако трпе и губици, које у жаргону зову „ангел’с share“, односно анђеоска подела.

Под тим се подразумева оно што испари из бурета и у том времену посвећеном производњи јесте чар.

Једини регистровани произвођач вискија код нас брендирао је ово пиће под називом „Two довес “, односно „Две голубице“ што је изазвало доста радозналости. Александар Комароми каже да је име његовог вискија дошло тако што су у кући у Ђурђеву, коју су купили наменски за прављење вискија, затекли две гугутке, па је сам Саша инсистирао да тако назову пиће, али прилагођено на енглеском језику.

Тако сам га временом заволео, закључује наш саговорник.

Његов отац давно је прочитао да свако младо пиво сања да постане виски кад порасте и то је парола која и дан данас покреће Александра. Временом су унапређивали своју производњу, а све што зна научио је од оца, који му је оставио своју књигу, односно белешке о производњи вискија, које су, како каже, непревазиђене, јер чак и у доба интернета, увек се врати подацима писаним искључиво на основу очевог искуства и ту пронађе све што му је потребно.

Кад сам био клинац, увек сам говорио, као и многи и дан данас, да не волим обојену цугу. Сад схватам да не бих волео да пробам ону која је обојена масном фарбом, прича кроз смех, јер, пиће обојено од храстовог бурета није заправо обојено, већ му је природа дала своју ноту.

Увек сам, додаје, био пивопија, па сам уз оца, мало по мало, схватао суштину вискија и да има ту нечега.

Александар у својој дестилерији произведе нешто више од 500 литара годишње, иако има капацитет и за више. Дистрибуирају га у неколико продавница и у 30-40 ресторана, односно кафана. Осим тога, посећују различите сајмове и манифестације, на којима стварају многа познанства. Све што користе за производњу је искључиво из Војводине, тако да је то факат аутентични војвођански виски и у радњама кошта око 2.200 динара.

Пиво је сировина за производњу „сингл-малт“ вискија, односно вискија из једне дестилације, као што је ђурђевачки. Неке познате марке вискија имају стручњаке који пробају то пиће у различитим дестилеријама, па бирају оне који имају најбољи укус, боју или мирис и тек онда их спајају у један и флаширају га. У Ђурђевачкој дестилерији све то налази се на једном месту и прави се искључиво од јечменог слада. Александар око три месеца годишње проведе у дестилерији, а углавном цео процес производње обавља сам. У појединим пословима, попут прања казана, где се користе базе и киселине има помоћ, јер то може бити донекле ризично, иако је ниско концентровано. Тада треба водити рачуна о одређеним параметрима, притиску и температури.

Када је у питању село у које је дошао из града, Александар тврди да нису погрешили у одабиру. Много је заволео то војвођанско место и саме Ђурђевчане, за које каже да су питоми и дружељубиви, а неколико младих момака често му помаже, јер им је занимљиво све то што он ради у својој дестилерији, па су и многим суграђанима приближили причу о вискију. Прилагођавање је било обострано, а како су године пролазиле, све је више заволео сеоски начин живота.

Кроз шалу се присећа анегдоте када су питали његовог оца на шта га подсећа виски који прави, алудирајући на поједине острвске вискије, који наводно повуку неке ароме из окружења, јер је само храстово буре донекле интерактивно са окружењем, он је тада рекао да подсећа на чувене Ђурђевачке лубенице.

Међутим, када занемаримо ту мистификацију, схватамо да је буре под благим надпритиском, што значи да све изнутра хоће напоље, а ништа неће унутра, што је чиста физика, али ипак је чињеница да се вискији разликују од подручја до подручја...

Марија Рашић