Jedini srpski viski rodio se u Đurđevu

Potom je kod prijatelja iz Sremskih Karlovaca, Roše vinara, pokušao ponovo i shvatio da je ipak kadar za to. Odlučio je da proda vikendicu na Ribarcu, kupi kuću i započne sopstvenu proizvodnju tog poznatog pića, zajedno sa sinom Aleksandrom. Sticajem okolnosti, pokazalo se da je kuća kakvu su zamislili za svoju destileriju na prodaju u Đurđevu i tako je pre dvadesetak godina nastao, kako se priča, prvi srpski viski i dan danas jedini zvanično registrovani u Srbiji.

Kada je, pre dve i po godine, Šandor preminuo, sve je ostalo na Saši. Proizvodnja viskija je proces koji živi, na greškama uči i ispravlja ih. Pitali smo ga da nam uporedi rakiju, srpsko nacionalno piće, sa popularnim viskijem, koji je prema legendi, nastao u Irskoj. Ta legenda kaže da je Sveti Patrik greškom napravio pivo koje mu se nije baš dopalo, a bilo mu je žao da ga baci, pa ga je pekao i dobio rakiju, koja se kod nas zove pivarka, a ima različite nazive po zemljama.

Rakija je od voća, a viski od žitarica i to je glavna razlika između ta dva poznata alkoholna pića. Međutim, još jedna bitna razlika je što se rakija može piti odmah, a viski sazreva tek nakon što odleži minimalno tri godine u hrastovom buretu. Rakija se, uglavnom, može piti iz kazana, a viski mora da se mazi i pazi, pa se tako trpe i gubici, koje u žargonu zovu „angel’s share“, odnosno anđeoska podela.

Pod tim se podrazumeva ono što ispari iz bureta i u tom vremenu posvećenom proizvodnji jeste čar.

Jedini registrovani proizvođač viskija kod nas brendirao je ovo piće pod nazivom „Two doves “, odnosno „Dve golubice“ što je izazvalo dosta radoznalosti. Aleksandar Komaromi kaže da je ime njegovog viskija došlo tako što su u kući u Đurđevu, koju su kupili namenski za pravljenje viskija, zatekli dve gugutke, pa je sam Saša insistirao da tako nazovu piće, ali prilagođeno na engleskom jeziku.

Tako sam ga vremenom zavoleo, zaključuje naš sagovornik.

Njegov otac davno je pročitao da svako mlado pivo sanja da postane viski kad poraste i to je parola koja i dan danas pokreće Aleksandra. Vremenom su unapređivali svoju proizvodnju, a sve što zna naučio je od oca, koji mu je ostavio svoju knjigu, odnosno beleške o proizvodnji viskija, koje su, kako kaže, neprevaziđene, jer čak i u doba interneta, uvek se vrati podacima pisanim isključivo na osnovu očevog iskustva i tu pronađe sve što mu je potrebno.

Kad sam bio klinac, uvek sam govorio, kao i mnogi i dan danas, da ne volim obojenu cugu. Sad shvatam da ne bih voleo da probam onu koja je obojena masnom farbom, priča kroz smeh, jer, piće obojeno od hrastovog bureta nije zapravo obojeno, već mu je priroda dala svoju notu.

Uvek sam, dodaje, bio pivopija, pa sam uz oca, malo po malo, shvatao suštinu viskija i da ima tu nečega.

Aleksandar u svojoj destileriji proizvede nešto više od 500 litara godišnje, iako ima kapacitet i za više. Distribuiraju ga u nekoliko prodavnica i u 30-40 restorana, odnosno kafana. Osim toga, posećuju različite sajmove i manifestacije, na kojima stvaraju mnoga poznanstva. Sve što koriste za proizvodnju je isključivo iz Vojvodine, tako da je to fakat autentični vojvođanski viski i u radnjama košta oko 2.200 dinara.

Pivo je sirovina za proizvodnju „singl-malt“ viskija, odnosno viskija iz jedne destilacije, kao što je đurđevački. Neke poznate marke viskija imaju stručnjake koji probaju to piće u različitim destilerijama, pa biraju one koji imaju najbolji ukus, boju ili miris i tek onda ih spajaju u jedan i flaširaju ga. U Đurđevačkoj destileriji sve to nalazi se na jednom mestu i pravi se isključivo od ječmenog slada. Aleksandar oko tri meseca godišnje provede u destileriji, a uglavnom ceo proces proizvodnje obavlja sam. U pojedinim poslovima, poput pranja kazana, gde se koriste baze i kiseline ima pomoć, jer to može biti donekle rizično, iako je nisko koncentrovano. Tada treba voditi računa o određenim parametrima, pritisku i temperaturi.

Kada je u pitanju selo u koje je došao iz grada, Aleksandar tvrdi da nisu pogrešili u odabiru. Mnogo je zavoleo to vojvođansko mesto i same Đurđevčane, za koje kaže da su pitomi i druželjubivi, a nekoliko mladih momaka često mu pomaže, jer im je zanimljivo sve to što on radi u svojoj destileriji, pa su i mnogim sugrađanima približili priču o viskiju. Prilagođavanje je bilo obostrano, a kako su godine prolazile, sve je više zavoleo seoski način života.

Kroz šalu se priseća anegdote kada su pitali njegovog oca na šta ga podseća viski koji pravi, aludirajući na pojedine ostrvske viskije, koji navodno povuku neke arome iz okruženja, jer je samo hrastovo bure donekle interaktivno sa okruženjem, on je tada rekao da podseća na čuvene Đurđevačke lubenice.

Međutim, kada zanemarimo tu mistifikaciju, shvatamo da je bure pod blagim nadpritiskom, što znači da sve iznutra hoće napolje, a ništa neće unutra, što je čista fizika, ali ipak je činjenica da se viskiji razlikuju od područja do područja...

Marija Rašić