НИНИНЕ МУСТРЕ: Базен

Могу у потпуности у сећање да призовем звук чесме којом тата сатима пумпа воду у тај базенчић. Ту је и мамина брижна рука која свако мало зарања у воду проверавајући да ли је превише хладна за телашца прегрејана на сунцу, и брат и ја који нестрпљиво цупкамо уоколо, прскајући се водом чији ниво споро расте, чекајући тренутак када ћемо да се бућнемо унутра. Сећам се и снажног пљуска вреле воде коју су њих двоје сручили из огромног, металног лонца који је служио за откувавање великог веша у летњој кујни. То би смлачило воду и скратило муке нашег ишчекивања.

Када се пубертет приближио, базенчић нам је постао премали, и тата је донео одлуку да поред њега који је све више служио за заливање баште, направи нови, већи и дубљи, да можемо опет да пливамо. Сав комшилук у селу, изградњу тог чуда доживео је као највећу авантуру тог лета. Тата је одувек умео да мотивише људе да се ангажују око нечега што ће донети радост свима. Момци су донели ашове и кренуло је ископавање рупе дуге 12 и широке око 3 метра. Ми млађи смо земљу ископану земљу квасили водом из дечијих кантица напуњених у базенчићу. Тапкали смо и газили, како бисмо учврстили бедем око базена. Када је све након пар дана било готово, огроман црни најлон је постављен у ископани простор и почело је упумпавање воде. У то доба, моторна пумпа је већ била заменила стару чесму и пуњење је било једноставан, мада дуготрајан посао. И онда је почело уживање. Скакали смо, пливали, такмичили се, прскали, сунчали и сладили воћем из баште на паузама. А када се наш другар Јовица „Маџар“ појавио са огромном тракторском гумом, цео доживљај био је још забавнији. Та је црна тракторска гума рекла бих, донела тог лета више радости него сви шарени фламингоси који су обавезни базенски реквизити последњих година. Међутим, након неког времена, вода је због свог састава у којем је ваљда било много гвожђа, променила изглед. Добила је браон-црвену боју која би се током ноћи скупљала на дну као муљ. Тата се распитивао, покушавао на све могуће начине да поправи ствар, али крајем лета, базен је ипак био затрпан и званично је отишао у историју.

Његова вредност није. Успомена на базен сведочи о бескрајној снази идеје и огромној моћи удруживања људи око ње. То лето у једној башти Салаша Ноћајског, остало ми је у памћењу као пример шта је све могуће направити када су мотиви јасни и када је активност вишеструко корисна за све. А базенчић? Он се још увек добро држи. Доживео је малу трансформацију, добио је на висини и служи као танк за заливање, а по врућинама, још увек је згодан и за расхлађивање.         

  Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com