Вучић херојима са Кошара: Ви сте најбољи део Србије

„Друге не дирамо, никога не угрожавамо, али ћемо свој народ и земљу умети да сачувамо, никоме не претимо али не нападајте ни Србе ни Србију. Знаћемо да је одбранимо и заштитимо", рекао је председник Вучић на свечаној академији поводом обележавања 20 година од битке на Кошарама.



Он је рекао да нема ни нас, ни Албанаца довољно да би се вечно убијали, да нисмо ни ми, ни они довољно богати да такве сукобе можемо да платимо.



„Дужни смо нашим херојима да нађемо некакав компромис и договор. Чак иако смо шансу промашили, неке будуће генерације мораће да искључе да поново падне крв, дође до сукоба и рата. Пошто се ми Срби не плашимо ничега осим себе, баш зато такав мир је најпотребнији и нашим мртвим јунацима, онима који су нам мир донели", рекао је Вучић.



Сваки војник, каже председник, пре страдања, зна да рат за сутрашњи мир нема краја, а крај је све што хероји са Кошара желе и заслужују - крај изгубљености, лутања и коначног проналажења Србије.



„Можда то нећемо пронаћи данас, али убеђен сам да ћемо пронаћи у нама нашу Србију, велику сјајну, уређену, запослену, лепу и онакву за какву је вредело погинути", рекао је он.



Председник је поновио да се Србија никада више неће стидети својих хероја и да ће убудуће, као што је то било у Нишу, на војној паради, на парадама корачати и ветерани.



„У Нишу, на нашој војној паради, када су се по први пут после 20 година појавили наши ветерани, борци који су се борили за слободу, могао сам, по први пут, да осетим ту врсту презира и мржњу према тим људима који су први пут корачали заједно са нама...кренули су то са свих страна да нападају“, рекао је Вучић.



„Ми вас, овде присутних, не само да се не стидимо. Ви сте најбољи део нас. Ми се вама поносимо. Ви сте најбољи део наше Србије“, поручио је Вучић.



Казао је да је дуго писао говор за вечерашњу академију, дуго и пажљиво бирао и мерио сваку реч. 



„Слушајући ове младиће, Илкета и Видоја на почетку. За Илкета нисте знали - када сам му пружио руку, није ми одмах пружио своју руку, рекао је да није видео, јер нема лево око. Када сам све њих слушао схватио сам да ми је говор који сам дуго припремао недовољно снажан, да није довољно одговоран да одговорим на све оно кроз шта су јунаци са Кошсара прошли“, објаснио је он.



Нисмо ми само шапутали, рекао је председник Вучић, већ смо, каже, крили у prеthodnih 15 и 20 година, критиковао је он, додајући да смо се плашили и стидели да говоримо о јунаштву наших људи. 



„Крили смо, не бисмо ли се додворили онима који су се против њих борили, убијали наш народ, јер тако би нас ваљда држали на власти“, приметио је Вучић. 



"Крај ове приче са нашим војницима који говори о насем повлачењу, који говори о насем не војничком, него политичком поразу, поставља питање ко је победио. И сам сам говорио да смо изгубили, али, сада нисам сигуран у то", рекао је Вучић и приметио да је питање - чија је то победа била? 



Да ли бахатих и осионих земаља које су хтеле да одрубе главу малој земљи, запитао је Вучић и истакао да је, без обзира на губитак територије и људства, то била победа мале и слободарске земље и малог народа који се дрзнуо да каже свима у свету - да ми имамо своју земљу и слободу, која је преча од свега, а што ви нећете никада разумети.



"И ми имамо оно што они немају, а то имају овде мајке и очеви и деца погинулих јунака - имамо те наше синове Србије, које сви они заједно немају у свих тих 19 земаља који су покушавале да нашу земљу поробе и покоре".



Подсетио је на стару изреку: Када воља победи страх, када дужност баци рукавицу у лице судбини и када част презриво одбије компромис са смрћу, то је хероизам и то је јунаштво.



"Ова стара изрека је најпрецизније објашњењење читавог следа догађаја на Кошарама, када је наш војник успео да прегази страх и да се насмеје судбини и презре смрт. И да херојски одбрани своју земљу", навео је Вучић. 



Нагласио је да је тачно 67 дана трајала битка на Кошарам, да је тачно 108 живота поклоњено у тој караули без трунке жаљења и једа, а 18 официра и подофицира, 53 војника на редовном воном року, 13 војних обвезника и 24 добровољца одлучило је да је смрт бољи избор од пораза отаџбине и да је отаџбина важнија од живота.



"Поставили су своја тела, своју крв и свој живот између отаџбине и непријатеља и слободе и ропства, а просечно су имали нешто мање од 25 година. Због Србије одбили су да имају више".



Председник истиче да зна да је лако рећи да је слатко умрети за своју отаџбину, али да то не раде они који то причају, већ они који не оставе ниједну реч о томе.



Додао је да је најстрашније и највеће дело на свету када неко поклони свој живот отаџбини. 



Вучић је поручио да на овом месту немамо право на тишину и додао да је поносан што не ћутимо, већ се дичимо јунацима и гласно говоримо о њима. 



Како је рекао - 20. година ћутања је било превише, превише наше срамоте.



"Немамо право више да нам образи црвене, јер имамо са ким да се дичимо и да се њиховим делима поносимо", подвукао је председник Србије.



Он је навео да је много погинулих у ратовима током деведесетих, страдали током бомбардовања и херојхски палих на Кошарама, Паштрику, на Косову и Метохији, али и у многим деловима бивше Југославије и да захтева да им се одговори на више важних питања.



А, једно на које нећемо имати одговор, и период којег ћемо се увек стидети у својој истоприји је - зашто смо ми презирали и стидели се оних који су били бољи и храбрији од нас, подвукао је Вучић.



"Како смо смели то да урадимо, ако не пред собом, пред историјом и будућношхцу српског народа".



Та су питања, приметио је, важна су за њих, али и за све нас, за нашу децу, која треба да живе, уз све наслеђе које и хероји и кукавице пођеднако остављају.



"Зашто се све то догодило, шта су ти животи бранили, шта смо изгубили осим драгоценог живота... Шта смо добили и, на крају, да ли знамо ми за које су гинули где идемо и како и да ли смо у стању да стигнемо", запитао се Вучић.



Рећи погинулима да је њихова смрт била део велике политичке победе била би лаж и увреда за њих саме, али је била део друге победе - победе духа, храбрости, истакао је Вучић и додао: "А, у чему бисмо се ми Срби разликовали од свих других ако тиме не бисмо могли да се дичимо".



"Они су пали у бици коју Србија није изгубила. Изгубили смо је на политичком терену. Не против Албанаца са КиМ, већ против највећих сила на свету, удружених у намери да нас казне и одузму нам део територије", нагласио је председник.



Како је рекао, јунаци су пали после деценије у којој Србија није увек и на најбољи начин знала да дефинише шта хоће тачно, нити како то да оствари.



Али, оно због чега се диви борцима и њиховим породицама је, каже, то што нису тражили лажни или довољан разлог да себе из невоље извуку, већ је за њих било важно да чују глас државе и да се боре до краја за своју земљу и да за њу погину.



"И као што је речено, није мртав онај војник који је погинуо, већ онај који је заборављен. А, наш је посао да њихово јуначко дело никада не буде заборављено и да никада не буде остављено иза нас", подвукао је српски председник. 



И све ово о чему сам говорио, хероји са Кошара су знали, били су паметниј од нас, знали су за сав бесмисао наше крваве деценије, за све наше промашаје, политичке грешке, за узалудност толиких смрти. 



"И опет им, и пред свега тога ниеј било тешко да дају живот за нас и за своју отасџбину. Постоји у мени потмули стид некога ко никада није успео да се придружи њима и покаже било шта од онога што су нам оставили у аманет", рекао је Вучић.



Како каже, постоји обавеза да бар пробамо да одговоримо на сва она питања на коај ова држава мора да има одговор, да њени највећи хероји не би били заборављени... Да би њихова смрт била поштована и да једини одговор на све шрто се догодило, што су тако храбро урадили, мора да остане и наш понос и понос њихових породица



" А, наш зивот, наш рад и наш успех, успех Србије и будућност Србије је једини начин да се образложи њихова смрт. Наша способност да коначно дефинишемо ову земљу, да јој одредимо циљ, да тачно знамо где су јој границе, да те циљеве досегбнемо, значиће управо то - да нису узалуд дали своје животе", поручио је Вучић.



И нема ко други, пошто су најбољи међу нама остали на Кошарама, Паштрику, широм КиМ и других делова бивше Југославије да то уради, додао је он.



"Нема ко други да на то тешко питање, питање јединства националног корпуса, који је разбацан у више земаља, данас да адекватан одговор. Онај који ће - морамо да покушамо то - из себе искључивати и смрт и рат и који ће пронаћи могућност да где год да смо - будемо једно", каже Вучић.



Онај којег се нико од наших суседа неће плашити, онај који ће заувек код наших људи искључити онај исконски страх за сопствени живот, страх од егзодуса и страх од живота у избеглиштву.



"Страшан је задатак пред нама, али још је гори био онај постављен пред хероје с Кошара, они су гинули, гинули су волећи Србију, борећи се за Србију и не знајући шта све и шта тачно иза себе остављају. Србију - због које су јурнули не смао на небо. И баш зато данас је невероватним чудом, после толиких смрти, ти људи тврдогалво бранећи сваку стопу наше земље, ми данас због њих имамо Србију", поручио је Вучић.



Данас имамо место, дом, земељу у којој можемо да их се сећамо и да их славимо, додао је.



"Имамо државу у којој стварамо, градимо, радимо и не заборављамо. Поставите себи питање да ли бисмо све то имали да није било њих и њихове жртве", рекао је он. 



Имамо, каже он, још један задатак , који је посебно тешко изговарати пре породицама погинулих - да нас у будућности увек буде много више живих, све мање мртвих, да се рађамо а гинемо само кад морамо. 



"Да нам књиге, зање буду најјаче оружје а право опружје које све то брани буде толико моћно да више нико не крене на Србију као што су кренули преко Кошара. Да после потличких пораза почнемо да побеђујемо и у политици", рекао је он.



Вучић је рекао да се клања жртви породица погинули, јер њима дугујемо мир и слободу.



„Знам да за вас нема утехе, али Србија је данас слободна земља, има мир, има нове фабрике захваљујући вашим синовима, браћи и очевима", казао је Вучић и понови оно што је рекао Илке, на почетку није борац мртав кад је погинуо већ само када је заборављен И зато никада нећемо заборавити наше јунаке. 



"Никада нећемо заборавити наше јунаке. Они живе, живела Србија", завршио је свој емотивни говор председник Србије.

Сведочењима преживелих, цитатима из писама неких од 108 погинулих припадника Војске Југославије, који су животом бранили државну границу од албанских снага током НАТО агресије, као и драмско-документарним извођењем представљен је сав ужас кроз који су пролазили војници, борци, остављени на најтежем месту, готово одсечени од света, а под сталним нападима терористичких група, албанске војске и НАТО авијације. 

Тако је публика, цитирањем њихових писама породици, могла да се осведочи о њихову храброст, солидарност, другарство, уз и упркос свакодневним жртвама.



Подсетили су како су војници проводили војничке дане, шта су осећали и шта их је мучило, радости и бриге - породица, отргнутост од младости, школа, девојке, њихова храброст . . . 



У једном делу прочитано је писмо упућено породици капетана, који је жртвовао свој живот да би спасио своје војнике.



"Овим писмом ми војница са Кошара, желимо да вас известимо о смрти нашег капетана који се часно борио у акцији заузимања непријатељског положаја. Покушао је да извуче ранење војнике упкрос непријатељским снајперима. Морао је да се придигне да би их извукао и тако свој живот изложио опасности. Пре него што је погинуо, рекао је да се не сме одустати од акције без обзира на жртве... Успешно смо се стационирали на граници, а наш капетан ће заувек остати у вашим срцима. Живела Србија, до коначне победе". 



Владимир Ивић, тада 20-тогодишњи припадник 5. батаљона Војне полиције присетио се тих дана 1999. године, када је са јединицом кренуо ка рејону Кошаре, према караули.



"Граничарима је лакнуло када су нас видели, а једини ослонац су нам били обученост и знање на непознатом терену. Сви смо били као један, иако засути кишом граната и метака, храбро смо држали положај, не дајући непријатељу да напредује", рекао је Ивић сведочећи о узасу кроз који су прошли.



Ноћу су им, каже, непријатељи били и магла, глад и зима, а војници су, често мокри до голе коже, правили кревете од грања и приближавали се један другом да се загреју.



Владало је другарство, а некад је и по њих 15 делило једну конзерву месног нареска.



"Напад је почео у зору, трајао цео дан. Недостаје муниције, али не посустајемо... Иако неискусни, нема панике, јуначки се боримо", прича Ивић.



Током битке гинуле су храбре старешине, међу којима и командир негове јединице.



"На Ђурђевдан нас засипају гранатама толико прецизно, да је сваки пут неко био рањен.. Губимо старешине, гину момци ... скоро да нема никога ко није рањен, они који су мање рањени излаче друге", присетио се Ивић.



Касније су, каже, сазнали да су непријатељима нанели веће губитке него што су они нанели војсци наше земље и да су зауставили да непријатељи пређу на територију Србије.



"Неки од бораца остали су да заувек бране караулу. Никада их нећемо заборавити".



Командант борбене групе 63. падобранске бригаде Видоје Ковачевић рекао је да је битка на Кошарама временом постала симбол храбрости и одлучности у одбрани отаџбине и народа.



Долазак у рејон Кошара дао је велику моралну и психолошку подршку грађанима и припадницима јединица које су се ту налазиле, рекао је Ковачевић.



Битка на Кошарама која се водила на суровом терену, у тешким временским условима и против бројнијег и технички опремљенијег непријатеља је практичан пример Његошевих речи да "бој не бије свијетло оружје, већ бој бије срце у јунака", јер су припадници војске свакодневно, надљудским напорима успели да спрече шиптарске терористичке снаге.



"Кошаре су пример како војничко умеће, снага, воља, жеља, јединство, али изнад свега морал, могу да нађачају надмоћнијег непријатеља. Она ни у ком смислу не представља војнички пораз, већ су се јединицке војске повукле после Кумановског споразума", рекао је Ковачевић.



Додао је да је ветеранима драго што држава у последњих неколико година негује сећање на битку и цени жртву коју су борци поднели.



У једном од писама један учесник битке на Кошарама пише:



"Драги тата, пре пар дана смо стигли на Караулу, али никако нисам стигао да вам се јавим. Читаву ноћ смо путовали и пред свитање стигли. Имали смо слободно јутро и онда постројавање и све редом. Надам се да си поносан на мене. Налазимо се на караули Кошаре на граници са Албанијом и нема нас много... Реци мајци да се ништа не брине, знам да се плаши и сваки дан моли Богу за мене".



Каже да има друштво из читаве земље и да сви деле исту судбину. 



"Први до мене је неки момак из Пријепоља због кога свако јутро устајем без будилника, јер се свако јутро моли Богу за нас. Кажи мајци да није једина која се моли за мене. Ако Бог постоји, па ваљда је чуо све те наше молитве. Толико сам поносан што сам окружен овим храбрим момцима да често у шали кажем да за ову земљу вреди погинути, кад има овакве синове!".



Други борац се у писму обраћа другу три године касније, када је напокон видео море, што му је док је био на Кошарама био једино на шта је могао да скрене мисли.



Прича му како га родитељи нису препознали када се вратио, да је мајка плакала, отац и брат грлили, да је тек после шет месеци касније почео да мисли о друговима.



"Кад сам се вратио и када сам се наспаво видео сам да мајка пије лекове, мислили су да сам погинуо, девојка ме оставила, каже чудан сам. Коме да објашњавам шта смо ми тамо прошли. Гледам ставри у својој соби , то више нису моје ствари и ништа није као што је било".



Каже да има и других теже рањених који сада примају помоћ од државе.



"Ако наш народ не зна шта смо прошли, ови из врха то морају да знају. Ја нећу тражити ништа док сам жив.... Изгледа да смо своје одслужили и да нам сада следи оно што увек следи у Србији - заборав, а не тражимо пуно - само да се поштује оно што смо учинили", каже он.



Бирка на Кошарама, заједно са оном на Паштрику, зауставила је НАТО поход на СРЈ али и продор албанских снага, а за тај велики успех, заслужни су обицни војници, борци и старешине тактицких јединица.

"Кошаре су пример како војничко умеће, снага, воља, жеља, јединство, али изнад свега морал, могу да нађачају надмоћнијег непријатеља. Она ни у ком смислу не представља војнички пораз, већ су се јединицке војске повукле после Кумановског споразума", рекао је Ковачевић.



Додао је да је ветеранима драго што држава у последњих неколико година негује сећање на битку и цени жртву коју су борци поднели.



Бирка на Кошарама, заједно са оном на Паштрику, зауставила је НАТО поход на СРЈ али и продор албанских снага, а за тај велики успех, заслужни су обицни војници, борци и старешине тактицких јединица.