Сомборске музичке свечаности сјајно заокружиле осмо издање

Занимљивошћу програма који је започео музичким причама „Позивница у дворац“ Франсиса Пуленка и „Прича о војнику“ Игора Стравинског, обеју повезаних актуелном дилемом о „животним одабирима“ (у којима је уз мајстора глумачке нарације Зијаха Соколовића музички део извођења припао бриљантним уметницима, кларинетисти Мати Бекавцу, виолинисти Вилијаму Хагену и пијанисти Перу Рундбергу) Сомус је привукао пажњу и креатора овогодишњег, трећег по реду Некласичног фестивала класичне музике НЕО који се временом одржавања делимично поклопио и с његовом „сатницом“. Стога је још увек млада новосадска манифестација коју организује Фондација „Нови Сад 2021“, поред ове уводне, насловљене као „Кројачи властите среће“, од „старијег и искуснијег брата“ преузела, односно добила још три продукције, па су ауторско вече Александре Вребалов, реситал италијанског пијанисте Лоренца Ди Беле и завршни сомусовски концерт обогатили и новосадски фестивал НЕО у овиру програма „Тврђава мира“. Одабрани концерти могу се означити као битне карике обе манифестације. Врхунци Сомуса су остварени управо наступом Ди Беле и сентиментално обојеним, оригинално осмишљеним програмом „Тананост Балкана“ (у Новом Саду насловљеним као „Севдах“).

Ученик чувеног Лазара Бермана и добитник златне медаље на Међународном такмичењу „Владимир Хоровиц“ у Кијеву (2005) и поред сјајних техничких способности и префињености музицирања код нас непознат, од прве је привукао пажњу изванредно обликованим, топлим тоном и укупном сонорношћу извученом из свих инструменталних регистара. После пет етида одабраних из оба Шопенова циклуса (оп. 10 и оп. 25) у првом делу концерта, остварених у смени једноставности, узбурканости и „снености“, чули смо и композиторову Баладу бр-1 у ге-молу. Дубока уроњеност у клавијатууру, осећајност, сетност али не и „плачевност“ природно распричане нарације, те раскошна распеваност широке мелодичности, богати и ефектни слапови звука, красили су Ди Белино тумачење. Бриљантни виртуозитет, али и дубока присност и лични карактер интерпретације, и поред енормних техничких захтева, експресивна грмљавина и изражајност басова у моћној левој руци, бојили су и остатак програма - Листову Баладу бр. 2 у ха-молу, Шуманову Крајзлеријану оп. 16 - блиставо заокружен познатом Парафразом на теме из Вердијеве опере „Риголето“.

Посебном врстом осећајности и носталгије, у сагласју с очараним посетиоцима, било је испуњено и завршно вече Сомуса („Тананост Балкана“) такође врхунских извођача окупљених у саставу Јелена Јаковљевић, вокал, Мате Бекавац, кларинет, дудук и фрула, Бошко Јовић, гитара, Иван Вања Радоја, виолина и Мустафа Шантић, хармоника и вокал, уметника које је спојила љубав према севдаху и традиционалној музици, али и њиховој комбинацији с џезом, блузом, соулом и етно елементима. Аутентичним певачким стилом Јаковљевићева (у неколико наврата и Шантић) је преносила лепоту, чежњивост, тугу, али и меланхолију, првенствено босанског севдаха, углавном изводећи баладе и песме средњег темпа. Њена сарадња с изванредним инструменталистима, с којима, ретком компатибилношћу заједно шири границе тог традиционалног жанра, описујући различите аспекте љубави и личних односа, изражајност гласа, као посебно дејственог инструмента, у складу с њиховим личним укусом и афинитетом, истовремено и велика експресивност и децентна уздржаност и отменост у исказивању специфичне лирике и нијансираног сензибилитета балканског фолклора, префињеност појединачних инструменталних импровизација (у уводима, риторнелима, интерлудијумима, па и низу целовитих заједничких интермеца), биле су одлике од реда проосећаних интерпретација пођеднако маштовитих и с аспекта инспирисаних тумача и одушевљеног аудиторијума. Верујемо да је сваки од присутних у сомборском Народном позоришту, два дана касније и у новосадској Синагоги, пронашао нешто за себе – песму, необичну обраду, искрено и доживљено предавање, неку нарочиту емоцију, и ко зна шта још.   

Марија Адамов