Somborske muzičke svečanosti sjajno zaokružile osmo izdanje

Zanimljivošću programa koji je započeo muzičkim pričama „Pozivnica u dvorac“ Fransisa Pulenka i „Priča o vojniku“ Igora Stravinskog, obeju povezanih aktuelnom dilemom o „životnim odabirima“ (u kojima je uz majstora glumačke naracije Zijaha Sokolovića muzički deo izvođenja pripao briljantnim umetnicima, klarinetisti Mati Bekavcu, violinisti Vilijamu Hagenu i pijanisti Peru Rundbergu) Somus je privukao pažnju i kreatora ovogodišnjeg, trećeg po redu Neklasičnog festivala klasične muzike NEO koji se vremenom održavanja delimično poklopio i s njegovom „satnicom“. Stoga je još uvek mlada novosadska manifestacija koju organizuje Fondacija „Novi Sad 2021“, pored ove uvodne, naslovljene kao „Krojači vlastite sreće“, od „starijeg i iskusnijeg brata“ preuzela, odnosno dobila još tri produkcije, pa su autorsko veče Aleksandre Vrebalov, resital italijanskog pijaniste Lorenca Di Bele i završni somusovski koncert obogatili i novosadski festival NEO u oviru programa „Tvrđava mira“. Odabrani koncerti mogu se označiti kao bitne karike obe manifestacije. Vrhunci Somusa su ostvareni upravo nastupom Di Bele i sentimentalno obojenim, originalno osmišljenim programom „Tananost Balkana“ (u Novom Sadu naslovljenim kao „Sevdah“).

Učenik čuvenog Lazara Bermana i dobitnik zlatne medalje na Međunarodnom takmičenju „Vladimir Horovic“ u Kijevu (2005) i pored sjajnih tehničkih sposobnosti i prefinjenosti muziciranja kod nas nepoznat, od prve je privukao pažnju izvanredno oblikovanim, toplim tonom i ukupnom sonornošću izvučenom iz svih instrumentalnih registara. Posle pet etida odabranih iz oba Šopenova ciklusa (op. 10 i op. 25) u prvom delu koncerta, ostvarenih u smeni jednostavnosti, uzburkanosti i „snenosti“, čuli smo i kompozitorovu Baladu br-1 u ge-molu. Duboka uronjenost u klavijatuuru, osećajnost, setnost ali ne i „plačevnost“ prirodno raspričane naracije, te raskošna raspevanost široke melodičnosti, bogati i efektni slapovi zvuka, krasili su Di Belino tumačenje. Briljantni virtuozitet, ali i duboka prisnost i lični karakter interpretacije, i pored enormnih tehničkih zahteva, ekspresivna grmljavina i izražajnost basova u moćnoj levoj ruci, bojili su i ostatak programa - Listovu Baladu br. 2 u ha-molu, Šumanovu Krajzlerijanu op. 16 - blistavo zaokružen poznatom Parafrazom na teme iz Verdijeve opere „Rigoleto“.

Posebnom vrstom osećajnosti i nostalgije, u saglasju s očaranim posetiocima, bilo je ispunjeno i završno veče Somusa („Tananost Balkana“) takođe vrhunskih izvođača okupljenih u sastavu Jelena Jakovljević, vokal, Mate Bekavac, klarinet, duduk i frula, Boško Jović, gitara, Ivan Vanja Radoja, violina i Mustafa Šantić, harmonika i vokal, umetnika koje je spojila ljubav prema sevdahu i tradicionalnoj muzici, ali i njihovoj kombinaciji s džezom, bluzom, soulom i etno elementima. Autentičnim pevačkim stilom Jakovljevićeva (u nekoliko navrata i Šantić) je prenosila lepotu, čežnjivost, tugu, ali i melanholiju, prvenstveno bosanskog sevdaha, uglavnom izvodeći balade i pesme srednjeg tempa. Njena saradnja s izvanrednim instrumentalistima, s kojima, retkom kompatibilnošću zajedno širi granice tog tradicionalnog žanra, opisujući različite aspekte ljubavi i ličnih odnosa, izražajnost glasa, kao posebno dejstvenog instrumenta, u skladu s njihovim ličnim ukusom i afinitetom, istovremeno i velika ekspresivnost i decentna uzdržanost i otmenost u iskazivanju specifične lirike i nijansiranog senzibiliteta balkanskog folklora, prefinjenost pojedinačnih instrumentalnih improvizacija (u uvodima, ritornelima, interludijumima, pa i nizu celovitih zajedničkih intermeca), bile su odlike od reda proosećanih interpretacija pođednako maštovitih i s aspekta inspirisanih tumača i oduševljenog auditorijuma. Verujemo da je svaki od prisutnih u somborskom Narodnom pozorištu, dva dana kasnije i u novosadskoj Sinagogi, pronašao nešto za sebe – pesmu, neobičnu obradu, iskreno i doživljeno predavanje, neku naročitu emociju, i ko zna šta još.   

Marija Adamov