Млади у Србији не журе да напусте родитељски дом

Највише младих живи са родитељима у Северној Македонији – 61 одсто, затим у Хрватској – 60 одсто. У Србији шесторо од десеторо младих живи у родитељском дому, а у ЕУ тек сваки четврти старости од 25 до 34 године, показују подаци Европске статистичке службе.

Млади родитељски дом у ЕУ напуштају у просеку са 26 година , али су разлике од чланице до чланице велике. Најсамосталнији у ЕУ су млади Данци јер  тамо свега три процента оних између 25 и 34 година живи у родитељском дому. По пет одсто младих који се нису одвајали од родитеља бележи се и у Финској и Шведској као и у Луксембургу  док,  с друге стране, из родитељске куће не журе да оде више од половина младих Хрвата, Словака и Грка.

Млади мушкарци у Србији, подаци су  Еуростата, знатно теже напуштају родитељски дом од девојака. Наиме, чак 76,3 процента младих мушкараца живи с родитељима, а у исто време бележи се 41,7 одсто младих девојака у родитељском дому.

Ови подаци, који се понављају већ неколико година, поклапају се са чињеницом да је трећина младих у Србији незапослена. Од око 185.000 незапослених младих до 34 година половина има диплому неке средње школе, више од петина факултетску, колико је и оних са ниском квалификацијом и без школе. У просеку посао траже или чекају на њега дуже од две године, што их сврстава у трајно незапослене. У анкетама незапослени млади  изјављују да се осећају бескорисно, беспотребно, беспреспективно и често као социјални случајеви. Агилнији гомилају дипломе и то по правилу за оне професије које су слабије тражене на тржишту рада.

Истраживање је показало да је 90 одсто младих не ради током студија, што им касније отежава позицију на тржишту рада, као и да би чак 85 одсто њих прихватило да ради на црно.

Додатно, стопа незапослености младих значајно је већа у руралним подручјима, што ствара посебан друштвени проблем пошто се трећина становништва из ове категорије сели у оближње градове у потрази за послом. Уколико ни ту не нађу посао, одлазе у иностранство.

Према истраживању које је спровела Београдска отворена школа , млади у Србији се приликом потраге за запошљавањем суочавају са бројним препрекама и врло често с недостатком одређених вештина које су потребне тржишту рада. Осим недостатка информација о потребама тржишта рада, један од главних изазова са којима се млади у потрази за првим послом сусрећу јесте услов да већ имају prеthodno радно искуство. Један од начина за стицање тог искуства представља програм радних пракси.

Ово истраживање указује и да се кључне вештине за запошљавање, за којима влада висока потражња на тржишту рада недовољно развијају током формалног образовања. То мишљење деле и млади и послодавци.  Стручњаци истичу да се међу важне разлоге за незапосленост младих може рачунати и то што многи од њих не траже посао “већ чекају да им држава нађе радно место“. Уз то, како истичу, млади исказују малу спремност да зарад радног место напусте родитељску кућу односно своје место пребивалишта. Но, и да би то учинили спречава их и ниска зарада, од које често не могу да плате стан, хране се, облаче и све оно што у родитељском дому имају “џабе”.

Социолог Срећко Михаиловић, коаутор публикације “Млади у Србији 2018/2019.године”, која је недавно представљена, поредио је прошлогодишње резултате истраживања међу младима у Србији са истим спроведеним давне 1960. године, а на питање “да ли мислите да ћете после студија лако наши посао у својој професији” 75 одсто ондашњих испитаника одговорило потврдно, док су подаци из данашњих истраживања сасвим супротни.

- Данас се о послу више сања, него што се млади људи запошљавају. Данас посла нема за младе, јер немају искуства, али и за најстарије, ваљда зато што имају и превише искуства и година – објаснио је Михаиловић.- Рад у овој земљи и региону, па чак и у западној Европи у нешто мањем обиму, је прекаран. Људи живе са доста неизвесности и несигурности. Рад је све мање стабилан и све мање формализован и известан. Управо страх од губитка посла један од највећих код младих генерација.

Млади као посебна дурштвена група и даље се суочавају са продуженим институционалним образовањем, неадекватним и отежаним запошљавањем, успореним социјалним и економским осамостаљивањем, одлагањем заснивања породице, слабом укљученошћу у токове друштвеног одлучивања. Ако се уз то дода и смањена  спремност за напуштањем “зоне конфора” односно родитељског дома  и прихватања било каквог посла, а уз то и активног трагања за радним местом, онда је јасно зашто младе генерације данас више сањају него што раде.

Шанса младих да се припреме за тржиште рада тражи се и кроз дуално образовање. Након средњошколаца исти модел биће примењен и за високообразовне кадрове, јер то јесте начин да се младе генерације оспособе за запослење које им није непознато и за које неће морати додатно да се обучавају. То конкретно тражи посебно повезивање образовног система и тржишта рада. На томе се увелико ради, али док генерације младих које се на такав начин школују не “стаса” , садашњим младим незапосленим лицима остаје да прихватају било какав посао и да из рада траже онај за који су се школовали.

 Љубинка Малешевић