Новосађанка Ивана Тадић, пилот: Од вас зависи где ће бити границе

Прича попут многих, рекли бисте. Ипак, није баш тако. Ивана је, наиме, пилот комерцијалних авиона, са озбиљном међународном лиценцом, и могла би да се запосли у било ком делу земаљске кугле јер се, како каже, зажелела породице.

Када сам имала једанаест година, дошла сам у Нови Сад како бих уписала жељену школу, прича Ивана.

Завршила је, додаје, економску школу и уписала Вишу школу за образовање васпитача, међутим, тада је схватила да би авијација била одлична за њу па се опробала као стјуардеса.

Радила сам у Катар ервејзу две године и ту се родила жеља за кокпитом. Дала сам себи две године да будем сигурна да је то – то јер избор овако изазовног занимања није мала ствар и веома је озбиљан, присећа се Ивана.

Како љубав није пролазила, након две године сам дала отказ и кренула на пилотску академију Глобал авиатион у Атини.

Ивана је уписала Пилотску академију, која је, као и све школе у Европи, приватна, а целокупна настава одвија се на енглеском језику и траје две године.

Теоријска настава трајала је 11 месеци, усто сам летела доста, положила све испите, имам европску лиценцу, каже Ивана Тадић. Како додаје, летови се одвијају на малим, школским авионима као што су „пајпер“ и „цесна“.

Ја сам летела на „пајперу“. До сада имам укупно 210 сати налета, колико је потребно да се стекне лиценца, и положених 14 испита по европским стандардима. У питању је ЕАСА лиценца (The Еуропеан Авиатион Safety Agency) која је тренутно најјача у свету. Практично, сваки пилот који има ЕАСА лиценцу, има сигуран посао. Тренутно чекам да ми из Атине стигне лиценца, што ће се десити за неких десетак дана, а онда могу да потражим посао било где у свету, на комерцијалним авионима. У зависности од тога шта авиокомпанији треба, на ком типу авиона, али то је мени сад ново јер крећем, немам неке захтеве нити ограничења кад је понуда у питању, свеједно ми је да ли је у питању “ербас” или “боинг”. Просто, волим летење и уживам у томе, прича наша саговорница.

Како каже, школовање за пилота на академији обухвата практично све: право - такозвано “аир low”, навигацију, радио навигацију, метеорологију, аеродинамику, механику, уче се инструменти, перформансе авиона, практично све са чиме пилот долази у додир јер он мора да познаје свој авион.

Ја сам до савршенства упознала свој мали школски “пајпер”, то једноставно мора да се зна јер ако се деси било шта, морате знати како поступити. Постоје процедуре, ми смо током тренинга као студенти радили соло летове. Било је битно знати како одреаговати у одређеним ситуацијама, каже Ивана и додаје да се посебне обуке за велике авионе обављају кад пилот добије посао.

Како додаје, као пилот, прво треба да прођеш интервју, иде се на такозвани “тајп рејтинг” за одређени тип авиона.

Обука траје нека три месеца, одради се симулатор, научи процедура авиокомпаније, и након тога крећете да летите, каже Ивана.

Наравно, како додаје, уз пратњу капетана који је инструктор.

И ту такође постоји процедура која одређује колико ова обука траје летова. Тако се уствари стиче искуство. Велике авионе возите заправо тек када добијете посао и прођете “тајп рејтинг” обуку. До тада, све учите на симулатору.

У свету, а све више и код нас, жена све више има у авијацији. Ивана каже да разлог лежи у чињеници да су жене одговорне и генерално имају добре резултате. Многе авиокопаније траже жене зато што су се јако добро показале у авијацији, објашњава Ивана Тадић.

Док је као стјуардеса радила у “Катар ервејзу”, додаје, видела је много жена пилота, чак и жена које су педесетим годинама и даље су капетанице и одлично су се показале.

Њена жеља је да лети за “Ер Србију”, да остане у земљи и да се развија у свом послу.

Намера ми је да стекнем лиценцу за инструктора летења, да у СМАТС академији у Вршцу прођем ту обуку и постанем инструктор. Волела бих да то радим уз посао, али првенствено да радим као пилот у авиокомпанији, каже Ивана, истичући да је за пилота важно да не сметне с ума главни задатак: да безбедно превезе људе.

Сада када сам завршила академију и обуку и теорију, много сам опуштенија зато што за све има решење. То не значи да увек треба бити опуштен и само полетети и слетети, а остало да уради аутопилот. Највећа брига пилота је три стотине људи иза вас и то је оно што је ваш главни задатак: да их сигурно и без последица превезете од тачке А до тачке Б.

Студент у школском авиону не вози никог, ако лети сам. Ја сам ипак возила неког. Тату. Када сам завршила свој први соло лет, стекла сам право да поведем још некога, и мој избор је пао на тату. Наравно, била сам с инструктором, пошто нисам имала лиценцу, јер тад немам право да возим неког са собом. Сад је друга прича, а запамтићу да је мој први путник био мој тата.

Ова двадесетпетогодишња девојка не намерава да се овде заустави. Намера јој је да добије и “тајп рејтинг” лиценцу за хеликоптер, јако је интересује и аеробатика (авионска акробатика) и сматра да за све може да се нађе довољно времена.

Све се стиче искуством, али да бисте стекли искуство морате прво добити посао и стално се усавршавати. Неко само жели да добије посао и да вози и да не напредује, неки људи лете због пара. Данас свако може бити пилот, ако је здрав. Видела сам доста студената које летење суштински не привлачи, лете из сасвим других разлога, без страсти. Од вас зависи где ћете поставити границе.

А кад су границе у питању, она здравствена је од великог значаја, нарочито ако се узме у обзир стрес којим су пилоти изложени.

Временом се навикнете на стрес и неспавање. Ја сам, рецимо, летела годишње 1.200 сати као стујардеса, практично више од 120 сати месечно, што је веома много за наше стандарде. Временом се снађете, имате неки свој темпо, некад вам доручак буде јаје у десет сати увече. То вам некако постане стил живота, и то треба волети. Јако је битно бити физички спреман, хранити се здраво, јер то искључиво од вас зависи. Сваке године пилоти морају да прођу медицински преглед, који је врло детаљан и стриктан. Пилотска каријера може да буде и дуга, и највише зависи од самог пилота. Видела сам и пилоте са скоро шездесет година. Неки пилоти одлуче у касним четрдесетим да купе свој авиончић и наставе да лете или да постану инструктори у школама. Ипак, јако је тешко рећи “не” летењу једном кад уђете у то.

И. Вујанов