Novosađanka Ivana Tadić, pilot: Od vas zavisi gde će biti granice

Priča poput mnogih, rekli biste. Ipak, nije baš tako. Ivana je, naime, pilot komercijalnih aviona, sa ozbiljnom međunarodnom licencom, i mogla bi da se zaposli u bilo kom delu zemaljske kugle jer se, kako kaže, zaželela porodice.

Kada sam imala jedanaest godina, došla sam u Novi Sad kako bih upisala željenu školu, priča Ivana.

Završila je, dodaje, ekonomsku školu i upisala Višu školu za obrazovanje vaspitača, međutim, tada je shvatila da bi avijacija bila odlična za nju pa se oprobala kao stjuardesa.

Radila sam u Katar ervejzu dve godine i tu se rodila želja za kokpitom. Dala sam sebi dve godine da budem sigurna da je to – to jer izbor ovako izazovnog zanimanja nije mala stvar i veoma je ozbiljan, priseća se Ivana.

Kako ljubav nije prolazila, nakon dve godine sam dala otkaz i krenula na pilotsku akademiju Global aviation u Atini.

Ivana je upisala Pilotsku akademiju, koja je, kao i sve škole u Evropi, privatna, a celokupna nastava odvija se na engleskom jeziku i traje dve godine.

Teorijska nastava trajala je 11 meseci, usto sam letela dosta, položila sve ispite, imam evropsku licencu, kaže Ivana Tadić. Kako dodaje, letovi se odvijaju na malim, školskim avionima kao što su „pajper“ i „cesna“.

Ja sam letela na „pajperu“. Do sada imam ukupno 210 sati naleta, koliko je potrebno da se stekne licenca, i položenih 14 ispita po evropskim standardima. U pitanju je EASA licenca (The European Aviation Safety Agency) koja je trenutno najjača u svetu. Praktično, svaki pilot koji ima EASA licencu, ima siguran posao. Trenutno čekam da mi iz Atine stigne licenca, što će se desiti za nekih desetak dana, a onda mogu da potražim posao bilo gde u svetu, na komercijalnim avionima. U zavisnosti od toga šta aviokompaniji treba, na kom tipu aviona, ali to je meni sad novo jer krećem, nemam neke zahteve niti ograničenja kad je ponuda u pitanju, svejedno mi je da li je u pitanju “erbas” ili “boing”. Prosto, volim letenje i uživam u tome, priča naša sagovornica.

Kako kaže, školovanje za pilota na akademiji obuhvata praktično sve: pravo - takozvano “air low”, navigaciju, radio navigaciju, meteorologiju, aerodinamiku, mehaniku, uče se instrumenti, performanse aviona, praktično sve sa čime pilot dolazi u dodir jer on mora da poznaje svoj avion.

Ja sam do savršenstva upoznala svoj mali školski “pajper”, to jednostavno mora da se zna jer ako se desi bilo šta, morate znati kako postupiti. Postoje procedure, mi smo tokom treninga kao studenti radili solo letove. Bilo je bitno znati kako odreagovati u određenim situacijama, kaže Ivana i dodaje da se posebne obuke za velike avione obavljaju kad pilot dobije posao.

Kako dodaje, kao pilot, prvo treba da prođeš intervju, ide se na takozvani “tajp rejting” za određeni tip aviona.

Obuka traje neka tri meseca, odradi se simulator, nauči procedura aviokompanije, i nakon toga krećete da letite, kaže Ivana.

Naravno, kako dodaje, uz pratnju kapetana koji je instruktor.

I tu takođe postoji procedura koja određuje koliko ova obuka traje letova. Tako se ustvari stiče iskustvo. Velike avione vozite zapravo tek kada dobijete posao i prođete “tajp rejting” obuku. Do tada, sve učite na simulatoru.

U svetu, a sve više i kod nas, žena sve više ima u avijaciji. Ivana kaže da razlog leži u činjenici da su žene odgovorne i generalno imaju dobre rezultate. Mnoge aviokopanije traže žene zato što su se jako dobro pokazale u avijaciji, objašnjava Ivana Tadić.

Dok je kao stjuardesa radila u “Katar ervejzu”, dodaje, videla je mnogo žena pilota, čak i žena koje su pedesetim godinama i dalje su kapetanice i odlično su se pokazale.

Njena želja je da leti za “Er Srbiju”, da ostane u zemlji i da se razvija u svom poslu.

Namera mi je da steknem licencu za instruktora letenja, da u SMATS akademiji u Vršcu prođem tu obuku i postanem instruktor. Volela bih da to radim uz posao, ali prvenstveno da radim kao pilot u aviokompaniji, kaže Ivana, ističući da je za pilota važno da ne smetne s uma glavni zadatak: da bezbedno preveze ljude.

Sada kada sam završila akademiju i obuku i teoriju, mnogo sam opuštenija zato što za sve ima rešenje. To ne znači da uvek treba biti opušten i samo poleteti i sleteti, a ostalo da uradi autopilot. Najveća briga pilota je tri stotine ljudi iza vas i to je ono što je vaš glavni zadatak: da ih sigurno i bez posledica prevezete od tačke A do tačke B.

Student u školskom avionu ne vozi nikog, ako leti sam. Ja sam ipak vozila nekog. Tatu. Kada sam završila svoj prvi solo let, stekla sam pravo da povedem još nekoga, i moj izbor je pao na tatu. Naravno, bila sam s instruktorom, pošto nisam imala licencu, jer tad nemam pravo da vozim nekog sa sobom. Sad je druga priča, a zapamtiću da je moj prvi putnik bio moj tata.

Ova dvadesetpetogodišnja devojka ne namerava da se ovde zaustavi. Namera joj je da dobije i “tajp rejting” licencu za helikopter, jako je interesuje i aerobatika (avionska akrobatika) i smatra da za sve može da se nađe dovoljno vremena.

Sve se stiče iskustvom, ali da biste stekli iskustvo morate prvo dobiti posao i stalno se usavršavati. Neko samo želi da dobije posao i da vozi i da ne napreduje, neki ljudi lete zbog para. Danas svako može biti pilot, ako je zdrav. Videla sam dosta studenata koje letenje suštinski ne privlači, lete iz sasvim drugih razloga, bez strasti. Od vas zavisi gde ćete postaviti granice.

A kad su granice u pitanju, ona zdravstvena je od velikog značaja, naročito ako se uzme u obzir stres kojim su piloti izloženi.

Vremenom se naviknete na stres i nespavanje. Ja sam, recimo, letela godišnje 1.200 sati kao stujardesa, praktično više od 120 sati mesečno, što je veoma mnogo za naše standarde. Vremenom se snađete, imate neki svoj tempo, nekad vam doručak bude jaje u deset sati uveče. To vam nekako postane stil života, i to treba voleti. Jako je bitno biti fizički spreman, hraniti se zdravo, jer to isključivo od vas zavisi. Svake godine piloti moraju da prođu medicinski pregled, koji je vrlo detaljan i striktan. Pilotska karijera može da bude i duga, i najviše zavisi od samog pilota. Videla sam i pilote sa skoro šezdeset godina. Neki piloti odluče u kasnim četrdesetim da kupe svoj aviončić i nastave da lete ili da postanu instruktori u školama. Ipak, jako je teško reći “ne” letenju jednom kad uđete u to.

I. Vujanov