Ускоро премијера “Анђео је слетео у Вавилон“ у Новосадском позоришту

Једна од првих драма познатог швајцарског комедиографа Фридриха Диренмата - "Анђео је слетео у Вавилон" - говори о моћи, политици, главним токовима историје, о божијој милости и немилости, подсећају у Новосадском позоришту.

-У Вавилону имају новог краља: Небукаднезар забрањује сиромаштво у својој држави и тиме примора скитничаре да се склоне са улице. Али, најспретнији скитничар Аки неће други посао. Небукаднезар, прерушен у скитничара, излази на улицу да би га убедио. Истовремено, не баш обавештени, оптимистички настројени анђео, слети у Вавилон да би дао Божији дар ономе који је најјаднији на свету... – наводе у овом театру и истичу да у овој “лудој политичкој комедији” игра готово цео ансамбл Новосадског позоришта, а у главној улози је Андор Ковач Немеш, гост из Народног позоришта / Казалишта / Непсинхаз из Суботице.

Редитељ ове представе Иштван Сабо, такође гост, из Мађарске, указује да Диренмат у овом комаду говори о чуду, које се појављује међу људима.

- У једно друштво, које је сасвим корумпирано, Диренмат доводи девојку, чисто биће, и она ускомеша све у људима, и њиховим мислима. Они се налазе на један корак, последњи, од апокалипсе, и добијају могућност да се прочисте, међутим, то зависи од тога како ће се опходити према чуду које је дошло међу њих. Али, уместо да се прочисте и да им крене на боље, сви покушавају да то чудо искористе на свој начин. Тако искомпромитују и упрљају то чудо које им је бог послао – објашњава за наш лист редитељ Иштван Сабо. Међу разлозима зашто Небукаднезар на крају гради Вавилонску кулу, управо је и тај што, по речима Сабоа, девојка Куруби тражи од њега једину ствар коју он не може да уради, а то је да се одрекне своје најтамније стране, односно моћи коју има, и да не буде више краљ. Он то не може, јер не жели да се одрекне престола.

- Небукаднезар чудо може да добије само као просјак, као најсиромашнији. Као краљ, који има моћ, он не може да добије искупљење. Пошто не може да се одрекне моћи, он чудо пошаље у смрт. Онда жели да направи Вавилонску кулу, да би стигао до срца бога, да би га убо, зато што га је искушао и показао његово право лице. Реч је о томе да ми никако не можемо да прихватимо чудо. Једноставно, нисмо способни да га прихватимо  - сматра редитељ Сабо, и објашњава да Небукаднезар стално кињи Куруби, зато што жели да је понизи, јер чим човек види нешто што је чистије од њега, покушава да то понизи.

У Диренматовом комаду простор је подељен на Земљу и Небо, а у овој представи се мало одступа од тога.

- Ми идемо још ниже, спустили смо се испод Вавилонске куле, која ће се тек градити. То су заправо катакомбе испод темеља Вавилона. Тамо горе, где је небо, постоји само један мали прозор који може да се отвори, и то је као неки излаз, али тек мали, узани – описује Иштван Сабо.

Ово је, иначе, прва његова режија у Новосадском позоришту, и Сабо истиче да са глумцима јако добро ради, јер су заиста у доброј кондицији, интензивни, маштовити, и спремни за сарадњу.

Упркос свему реченом, што не звучи баш оптимистички, овај комад се жанровски одређује као трагикомедија, а атмосферу у њему, односно представи, описује драматург Роберт Ленард.

- У главном граду државе Вавилон спрема се луда комедија: сиромаштво је забрањено, нови владар је пун планова, бави се важним правним питањима, труди се да искорени пљување или бар да га сведе на минимум, војска маршира ка непознатим циљевима, Риму и Пекингу, бивши краљ скаче падобраном, песници и музичари падају као муве, џелат скаче на рок концерту а боља и лепша држава, украшена расплесаним кукастим крстовима, шепа ка остварењу - каже Ленард у својој драматуршкој белешци - А онда хоп: анђео је слетео у Вавилон. Слетео, пао, стровалио се из ко зна које галаксије и то у облику сиромашне девојке. Наиме поклон, дар са неба је нешто са чим човек не зна шта ће. Са њим не зна шта ће ни најпопуларнији вавилонски просјак, ни продавац магарећег млека, као ни његова жена, нити поносни фабрички радник. Од тог небеског дара, потпуно се изгуби полицајац, банкар и цела берза дубе на глави, попови су забезекнути, а вавилонски посланици и бирократе извршавају самоубиство (за њима баш и не жалимо...) Анђео који је слетео у Вавилон, уместо искупљења праћеног анђеоским хором, доноси панк апокалипсу. Након што је каријеру започео у Новосадском позоришту, Андор Ковач Немеш је пре 12 година отишао у Суботицу, а сада је поново на сцени са својим старим, новосадским  колегама. Као гост из Суботице играо је у међувремену у култној представи „Роки хорор шоу” Новосадског позоришта, чувеној и по добром певању, заслугом и Андора Ковача Немеша.

- Обожавам ово позориште, и његове глумце, сви су ми пријатељи, и ови млађи – истиче одмах Андор Ковач Немеш. – Играм главну улогу, али негативну, и то је јако тешко. Јер, ја сам краљ целог света, имам моћ, а онда дође девојка и ја се заљубим у њу, а она у клошара. Тај сукоб између моћи и љубави обележава овај лик, а ту дилему је јако тешко показати. Поред тога, иако је доста тога комичног, ја морам да играм озбиљно, да би ситуација била што комичнија, и ни то није лако. Морам да кажем и да је ово најдужи текст који сам овде радио. Али, лепо је вратити се овде, и баш ми прија овај рад.

У подели готово цео ансамбл

У глумачкој подели су: Андор Ковач Немеш, Небукаднезар (Набукодоносор), Даниел Хуста (Аки, скитница), Габор Понго (Анђео), Бланка Диенеш (Куруби), затим Атила Немет (Нимрод, бивши краљ), Ливиа Банка (Хамурапи, главна министарка), Атила Гириц (Утнапиштим, главни свештеник), Арпад Месарош (Генерал Мумабиту), Золтан Ширмер (Небо, полицајац), Емина Елор (Енгиби, банкарка), Даниел Гомбош (Али, радник), Атила Мађар (Гимил, продавац магарећег млека), Силвиа Крижан (Прва гђа Гимил), Агота Ференц (Друга гђа Гимил), Иштван Кереши (Сиди, yеlat), и (Уметници) Бенце Салаи, Јудит Ласло и Роберт Ожвар.  Композитор је Ерне Веребеш, аранжмане ради Давид Клем, а сценографију и костиме Марфа Гудкова.

Глумац Даниел Хуста је у овој представи клошар, просјак Аки, и за свој лик каже да је он заправо генијалац међу људима који су око њега.

- Он види целу слику, какво је човечанство у Вавилону, и види све “иза кулиса”, зна све интриге. Може да маневрише и да решава све проблеме, највећи је интригант. Јако је захтевна улога напомиње Даниел Хуста. – У доброј сам кондицији, у овој сезони глумим у скоро свим представама. То кажем зато што и ја имам јако пуно текста, а он је необичан, и тежак, зато што није једнослојан. Једна реченица има много слојева и више значаја. И ми Мађари га зато тешко разумемо. Истражујемо га и ми и редитељ Иштван Сабо. Имам јако пуно информација у глави, да не кажем хаос. Редитељ Сабо ради тако да се не држи стриктно текста, већ хоће да извуче суштину из њега, а као што Андор каже, сви ми мислимо нешто друго о том тексту, и свако тумачи реченице на другачији начин.

Н.Пејчић