Нинине мустре: Радни сто
Усељење у наш стан, након неколико година подстанарства, било је испуњено огромном радошћу, али и ситном стрепњом јер смо дошли у до тада непознати крај.
„Удаљеност“ школе (целих 10 минута хода) маму је мање забрињавала од тога како ћемо реаговати на пресељење и нове услове, на нови комшилук и живот на спрату са комшијама поред, изнад, испод... и како ће све то утицати на учење. Зато је одлучила да на већ подигнути, позамашни кредит за намештај, дода још два повећа трошка. Купила нам је радне столове.
Свако има свој радни сто?! То је била права раскош! Обожавала сам тај свој радни сто. Било је то моје мало краљевство, мање више свега! Када данас покушам да се сетим како сам проводила време седећи за њим, најмање се сећам учења. Сећам се лепљења сличица по њему, одмах, првих дана, иако је мама негодовала. Сећам се писања дневника, маштарења о далеким путовањима и оствареним љубавима, мазања ноктију и писања љубавних писама. Онда сам се на неко време од њега одвојила, седала сам за њега викендом током студирања, а онда сам га потпуно заборавила и напустила. Чамио је неко време у подруму, па у гаражи, да бих једном приликом одлучила да га донесем у један сићушни подстанарски стан у који је једва могао да стане. Жеља да га вратим у свој живот, ваљда због успомене на маму која је отишла из њега, толико је била снажна да сам га на једвите јаде некако угурала у свог „фоцу” (форд фијеста) и возила два и по сата до те гарсоњере. Радну површину је тада заузела тастатура и неке ситнице, у главном непотребне. Тог свог креативног нереда, како сам волела да правдам своју неорганизованост, ретко сам успевала да се ослободим и да површина радног стола буде уредна. Уопште ми није важно шта се на њему налази и шта би требало да радим, али у тренутку када седнем за свој радни сто, осећам да сам на свом терену. Чак је и мирис, и после неколико деценија исти онај мирис пуног дрвета када откључам ормарић са десне стране. А када га отворим, ту ме чекају уредно полепљене сличице преко целе унутрашње површине врата. Неке од њих имају већ „уши“ на ћошковима, неке су се мало и одлепиле, али и даље су ту и подсећају на део живота када сам маштала, сањарила и замишљала како ће свет и ја у њему изгледати када „порастем велика“. Сличице из серијала „Љубав је...“ Дивне, нежне, симпатичне, понекад и комичне сличице о љубави. Када их данас посматрам, увиђам да су све истините, и захваљујем се животу што ми је омогућио да управо такву дефиницију љубави, као са тих сличица, данас и живим. Више пута сам доносила одлуку да све лепо изрибам и дотерам радну површину, (братов сто је наследио његов син, офарбан је у бело и савршен је) али увек се предомислим. Можда и хоћу једног дана, али те сличице нећу ни да пипнем!
Сто ми је био и остао ослонац у животу, подршка која је увек уз мене и кад ми добро иде, а и кад није тако. Ево вас све поздравља испод тастатуре, срећан што је помогао једној девојчици да одрасте, и што јој је и даље на располагању и што су се, након скоро три деценије подстанарства и сељакања, најзад скрасили у свом дому. Верујем да ћемо још много лепога заједно да створимо.
Нина Мартиновић Армбрустер