Маглић - место које има све осим радних места
МАГЛИЋ: На уласку у Маглић стоји табла на којој пише “Маглић је село које има све”. Мештани села кажу да то све значи базене, спортску халу, биоскоп... само им новца никад довољно.
Они истичу да би им три два, три објекта, у која би упослили 50 до 100 радника, свакако значили много.
Радослава Марковића из Маглића, затекли смо у окопавању своје баште пред кућом. Ту се налази и дрворед шљива, које је већ орезао, а како каже, има воће и у својој башти, које с љубављу гаји за унуке.
Радослав има 72 године и одлучио је да своје пензионерске дане проведе у свом селу.
– Нисам проживео цео живот овде, био сам на раду у Аустрији, а под старе дане мало грабуљам и тако – каже Радослав с осмехом. – Подрезао сам воће и сада мало окопавам. Моји дани теку пензионерски. Устајем рано и онда радим по башти и кући до неких 11 сати и онда одмарам. Осим шљиве, имам грожђе, осам дрвета кајсије, као и крушака и мали заливни систем, како би што боље родило.
Радослав каже да је воће само за њихову породицу, направе мало компота и ракије, тек колико им треба.
– Живим са бабом и имам двоје деце и четворо унучади, од којих је двоје у Гајдобри, а две у Аустрији – каже Марковић и додаје шеретски да унуци, пошто су већ велики, дођу само када им треба yеparca. Поносан је на њих, види се као и сваком деди како око засија кад прича о својим унуцима. Како каже, ћерка је остала овде, док син са породицом живи и ради у Аустрији.
Његов комшија који је прошао на бициклу добацује нам да је Радослав јако вредан и свако јутро у својој башти.
Радославов комшија, Влада Стојковић звани Џигерка, осим само речи хвале за Рају, како га зове по надимку, рекао нам је и своје проблеме.
– Имам две незапослене ћерке које су завршиле Економски факултет. Без супруге сам остао пре три године и она је радила у “Марбо Продукту”. Нико од запослених није дошао да пита да ли треба нека помоћ или бар да упосле децу – каже Стојковић са горчином.
Стојковић је три године у пензији, и каже један од “кажњених”.
– Имам 66 година, а пре 65.године сам отишао у пензију, те ми је умањена пензија. Радни век сам провео у ПД “Маглићу”, где је и Раја радио неко време са мном, па отишао за Аустрију. Међутим, морао се вратити, јер је овде провео детињство, а ко је јео хлеб из дедине и бабине руке, он зна шта је љубав и то нема никакву цену – каже Стојковић. – Најлепше за дете је било када баба отвори наткасну, у којој су горе стајале виљушке, кашике и ножеви, доле тањири, па шерпе, али и кутија са коцкицама шећера. Та коцкица шећера коју су нама давала наше баке је било нешто најлепше и бака и дека када ти упуте једну фантастичну реч “кутре” (керче) дедино или бабино, то је нешто најлепше.
Стојковић и додаје да кад данас то кажеш неком он се наљути, јер не разумеју поенту приче.
Маша Стакић
Фото: Јелена Ивановић
