Maglić - mesto koje ima sve osim radnih mesta

Oni ističu da bi im tri dva, tri objekta, u koja bi uposlili 50 do 100 radnika, svakako značili mnogo.

Radoslava Markovića iz Maglića, zatekli smo u okopavanju svoje bašte pred kućom. Tu se nalazi i drvored šljiva, koje je već orezao, a kako kaže, ima voće i u svojoj bašti, koje s ljubavlju gaji za unuke.

Radoslav ima 72 godine i odlučio je da svoje penzionerske dane provede u svom selu.

– Nisam proživeo ceo život ovde, bio sam na radu u Austriji, a pod stare dane malo grabuljam i tako – kaže Radoslav s osmehom. – Podrezao sam voće i sada malo okopavam. Moji dani teku penzionerski. Ustajem rano i onda radim po bašti i kući do nekih 11 sati i onda odmaram. Osim šljive, imam grožđe, osam drveta kajsije, kao i krušaka i mali zalivni sistem, kako bi što bolje rodilo.

Radoslav kaže da je voće samo za njihovu porodicu, naprave malo kompota i rakije, tek koliko im treba.

– Živim sa babom i imam dvoje dece i četvoro unučadi, od kojih je dvoje u Gajdobri, a dve u Austriji – kaže Marković i dodaje šeretski da unuci, pošto su već veliki, dođu samo kada im treba yeparca. Ponosan je na njih, vidi se kao i svakom dedi kako oko zasija kad priča o svojim unucima. Kako kaže, ćerka je ostala ovde, dok sin sa porodicom živi i radi u Austriji.

Njegov komšija koji je prošao na biciklu dobacuje nam da je Radoslav jako vredan i svako jutro u svojoj bašti.

Radoslavov komšija, Vlada Stojković zvani Džigerka, osim samo reči hvale za Raju, kako ga zove po nadimku, rekao nam je i svoje probleme.

– Imam dve nezaposlene ćerke koje su završile Ekonomski fakultet. Bez supruge sam ostao pre tri godine i ona je radila u “Marbo Produktu”. Niko od zaposlenih nije došao da pita da li treba neka pomoć ili bar da uposle decu – kaže Stojković sa gorčinom.

Stojković je tri godine u penziji, i kaže jedan od “kažnjenih”.

– Imam 66 godina, a pre 65.godine sam otišao u penziju, te mi je umanjena penzija. Radni vek sam proveo u PD “Magliću”, gde je i Raja radio neko vreme sa mnom, pa otišao za Austriju. Međutim, morao se vratiti, jer  je ovde proveo detinjstvo, a ko je jeo hleb iz dedine i babine ruke, on zna šta je ljubav i to nema nikakvu cenu – kaže Stojković.  – Najlepše za dete je bilo kada baba otvori natkasnu, u kojoj su gore stajale viljuške, kašike i noževi, dole tanjiri, pa šerpe, ali i kutija sa kockicama šećera. Ta kockica šećera koju su nama davala naše bake je bilo nešto najlepše i baka i deka kada ti upute jednu fantastičnu reč “kutre” (kerče) dedino ili babino, to je nešto najlepše.

Stojković i dodaje da kad danas to kažeš nekom on se naljuti, jer ne razumeju poentu priče.

Maša Stakić

Foto: Jelena Ivanović