Преминула књижевница Гроздана Олујић

Гроздана Олуијић рођена је 1934. у Ердевику, гимназију је завршила у Бечеју, а дипломирала је и магистрирала енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду.

Први роман, "Излет у небо", објавила је 1958, а уследили су "Гласам за љубав" (1963), "Не буди заспале псе" (1964), "Дивље семе" (1967), "Гласови у ветру" и "Преживети до сутра" (2017). 

Објавила је и збирке бајки "Седефна ружа и друге бајке", "Небеска река и друге бајке", "Камен који је летео", "Снежни цвет", "Јастук који је памтио снове" и роман бајку "Звездане луталице".

Олујићева је деценијама заступљена у домаћој лектири за основце, али и у лектири за студенте компаративне књижевности на неколико америчких универзитета. 

Због високих уметничких домета проглашена је почасним грађанином Осла и носилац је данског Витешког ордена Данеборг.

Безмало све њене кратке приче из збирке “Афричка љубичица” уврштене су у антологије широм света (у Немачкој, Израелу, Русији, Индији, Енглеској, Америци, Француској…), а прича "Игра" награђена је на Конкурсу за најбољу светску кратку причу у Немачкој.

Поред свих најважнијих домаћих награда - три награде Змајевих дечјих игара, признања "Политикиног забавника", "Младо поколење2, "Златни лептир", "Стара маслина", НИН-ова награда, "Бора Станковић" за целокупно дело, Гроздана Олујић добила је и награду Светске академије за уметност и културу (Њорлд Acadеmy фор Арт анд Цултуре, УСА). 

Књиге су јој преведене на 36 језика.

Предајући јој Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије 2004. године, тадашњи председник Слободан Ракитић је истакао да је књижевно дело Гроздане Олујић од изузетног значаја за српску културу и "баштина српског национа“.

Била је чланица Удружења књижевника Србије и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу "Адлигат" којем је поклонила своју библиотеку. 

Ова два удружења покренула су, како стоји у саопштењу, иницијативу да славна књижевница буде сахрањена у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.