КЛУБ АПСТИНЕНАТА МЛАДОСТ Највећи проблем је признање
У Новом Саду постоје три клуба лечених алкохоличара. По правилу, у један од њих долазе пацијенти који се лече на психијатријској клиници, а у друга два они из Дома здравља, у зависности од смене.
Када алкохоличар жели да се пријави на лечење, прво долази у Одсек за болести зависности, где разговара са социјалним радником који га након тога упућује психијатру који му исписује терапију и одлучује да ли је пацијенту потребан психолог. Тек када пацијенти успоставе апстиненцију од неколико месеци, саветује му се прелазак у Клуб лечених алкохоличара. Како истиче социјална радница Одсека Дома здравља „Нови Сад” за болести зависности Јасминка Угарковић, алкохоличари често имају одређене здравствене и психијатријске проблеме, попут епилепсије, проблема с јетром, депресије, нервозе или несанице, због чега им је потребна терапија, као и сам улазак у Клуб.
– Од наших пацијената који се јаве на лечење само њих десет одсто укључи се у Клуб – казала је наша саговорница. – Број је тако мали јер они негирају, минимизирају и рационализују проблем алкохолизма. Највећи проблем је да признају, да прихвате да су алкохоличари и да прихвате правила понашања у апстиненцији која им предложимо. Они никада не долазе добровољно, него када имају неке од следећих проблема: „надували” су алкохол па су добили опомену пред отказ, озбиљне здравствене проблеме које су последице алкохолизма, због породичних проблема: жена прети разводом брака, затим чињење кривичних дела у пијаном стању, могуће злостављање у породици или проблеми у саобраћају у алкохолисаном стању.
Један од клубова лечених алкохоличара је Удружење „Клуб апстинената Младост”, који постоји већ 32 године, док је актуелни просек чланова око 30. Два пута недељно организују састанке, а на једном од њих је присутан психотерапеут. Други састанак подразумева само дискусије и слободне активности, попут картања, игања шаха и пикада, излета у природи, посета музејима итд. Јанош Лукач је председник поменутог удружења око десет година, а уједно је и сам апстинент већ пуних 13.
– Они који озбиљно схвате своје лечење – задржавају се у Клубу – каже Лукач. – Дружимо се и гледамо да будемо отворени, да причамо о свим проблемима и да помогнемо једни другима. Имамо много пацијената који су релативно млади, а који дођу једном, два или три пута и ово не схвате озбиљно па једноставно напусте клуб. Они који су стварно схватили да је то неизлечива болест, долазе стално, а заиста је потребно знати рећи „не”, избегавати друштво у којем се пије, али и имати јаку вољу.
Феномен прве чаше
На питање да ли лечени алкохоличар икада више сме да окуси алкохол, социјална радница Јасминка Угарковић истиче да то никако није могуће.
– Када неко пређе границу и из умерењака пређе у алкохоличара – он никада више неће моћи да пије умерено – закључује она. – Ако попије прву чашицу, што се зове „феномен прве чаше”, он други дан узима мало више и за десет дана се врати на своју почетну дозу.
Такво искуство потврдили су многи чланови Клуба, који су на својој кожи осетили пад при поновној чашици. Оно у чему су се сви сложили је да су имали среће што су дошли до Клуба јер, како кажу, има много оних којима је место тамо, али који никада неће доћи јер не желе да признају себи кључну ствар, а то је да су алкохоличари.
Један од чланова Удружења „Клуб апстинената Младост” апстинент је седму годину заредом, а за „Дневник” истиче да у „колу излечења” морају да учествују сви, од породице до стручног тима. За њега је жена била највећа подршка, а на прошлонедељном састанку прочитао је свој домаћи задатак на тему „Алкохолизам као болест” и свима отворено испричао своје искуство. Он је нагласио да пресудну улогу у томе да ли ће неко постати алкохоличар има генетика или наследна особина, али да се додају и остали фактори, попут личности, породице, радне и социјалне средине.
Разговарали смо и са чланом Удружења који апстинира 15 година, чиме се истиче у заједници, а за „Дневник” је открио своје искуство.
– Од 1989. до 2004. године сам се трудио да оставим алкохол, али безуспешно – казао је он. – Отишао бих на лечење, не бих пио и по годину, али чим бих поново пробао, кретало је све из почетка и тако три-четири пута. Нисам имао посебан разлог зашто настављам да пијем, него сам једноставно почињао изнова само зато што нисам могао себи да признам да сам зависник од алкохола. Имао сам проблема с јетром, отишао бих са супругом код лекара, они би ми нешто напричали, ја их као послушао, испратио жену на аутобус и одмах отишао у кафану. Тако је било све док ме на неки начин ћерка није замолила, док су ме сви други присиљавали и ево, до дан-данас то траје. Кризе више немам јер сам прве четири године пио блокатор за алкохол, такозване есперале. Дошао сам у Клуб и то је за мене био спас.
К. Ивковић Ивандекић
