KLUB APSTINENATA MLADOST Najveći problem je priznanje

Kada alkoholičar želi da se prijavi na lečenje, prvo dolazi u Odsek za bolesti zavisnosti, gde razgovara sa socijalnim radnikom koji ga nakon toga upućuje psihijatru koji mu ispisuje terapiju i odlučuje da li je pacijentu potreban psiholog. Tek kada pacijenti uspostave apstinenciju od nekoliko meseci, savetuje mu se prelazak u Klub lečenih alkoholičara. Kako ističe socijalna radnica Odseka Doma zdravlja „Novi Sad” za bolesti zavisnosti Jasminka Ugarković, alkoholičari često imaju određene zdravstvene i psihijatrijske probleme, poput epilepsije, problema s jetrom, depresije, nervoze ili nesanice, zbog čega im je potrebna terapija, kao i sam ulazak u Klub.

– Od naših pacijenata koji se jave na lečenje samo njih deset odsto uključi se u Klub – kazala je naša sagovornica. – Broj je tako mali jer oni negiraju, minimiziraju i racionalizuju problem alkoholizma. Najveći problem je da priznaju, da prihvate da su alkoholičari i da prihvate pravila ponašanja u apstinenciji koja im predložimo. Oni nikada ne dolaze dobrovoljno, nego kada imaju neke od sledećih problema: „naduvali” su alkohol pa su dobili opomenu pred otkaz, ozbiljne zdravstvene probleme koje su posledice alkoholizma, zbog porodičnih problema: žena preti razvodom braka, zatim činjenje krivičnih dela u pijanom stanju, moguće zlostavljanje u porodici ili problemi u saobraćaju u alkoholisanom stanju.

Jedan od klubova lečenih alkoholičara je Udruženje „Klub apstinenata Mladost”, koji postoji već 32 godine, dok je aktuelni prosek članova oko 30. Dva puta nedeljno organizuju sastanke, a na jednom od njih je prisutan psihoterapeut. Drugi sastanak podrazumeva samo diskusije i slobodne aktivnosti, poput kartanja, iganja šaha i pikada, izleta u prirodi, poseta muzejima itd. Janoš Lukač je predsednik pomenutog udruženja oko deset godina, a ujedno je i sam apstinent već punih 13.

– Oni koji ozbiljno shvate svoje lečenje – zadržavaju se u Klubu – kaže Lukač. – Družimo se i gledamo da budemo otvoreni, da pričamo o svim problemima i da pomognemo jedni drugima. Imamo mnogo pacijenata koji su relativno mladi, a koji dođu jednom, dva ili tri puta i ovo ne shvate ozbiljno pa jednostavno napuste klub. Oni koji su stvarno shvatili da je to neizlečiva bolest, dolaze stalno, a zaista je potrebno znati reći „ne”, izbegavati društvo u kojem se pije, ali i imati jaku volju.

Fenomen prve čaše

Na pitanje da li lečeni alkoholičar ikada više sme da okusi alkohol, socijalna radnica Jasminka Ugarković ističe da to nikako nije moguće.

– Kada neko pređe granicu i iz umerenjaka pređe u alkoholičara – on nikada više neće moći da pije umereno – zaključuje ona. – Ako popije prvu čašicu, što se zove „fenomen prve čaše”, on drugi dan uzima malo više i za deset dana se vrati na svoju početnu dozu.

Takvo iskustvo potvrdili su mnogi članovi Kluba, koji su na svojoj koži osetili pad pri ponovnoj čašici. Ono u čemu su se svi složili je da su imali sreće što su došli do Kluba jer, kako kažu, ima mnogo onih kojima je mesto tamo, ali koji nikada neće doći jer ne žele da priznaju sebi ključnu stvar, a to je da su alkoholičari.

Jedan od članova Udruženja „Klub apstinenata Mladost” apstinent je sedmu godinu zaredom, a za „Dnevnik” ističe da u „kolu izlečenja” moraju da učestvuju svi, od porodice do stručnog tima. Za njega je žena bila najveća podrška, a na prošlonedeljnom sastanku pročitao je svoj domaći zadatak na temu „Alkoholizam kao bolest” i svima otvoreno ispričao svoje iskustvo. On je naglasio da presudnu ulogu u tome da li će neko postati alkoholičar ima genetika ili nasledna osobina, ali da se dodaju i ostali faktori, poput ličnosti, porodice, radne i socijalne sredine.

Razgovarali smo i sa članom Udruženja koji apstinira 15 godina, čime se ističe u zajednici, a za „Dnevnik” je otkrio svoje iskustvo.

– Od 1989. do 2004. godine sam se trudio da ostavim alkohol, ali bezuspešno – kazao je on. – Otišao bih na lečenje, ne bih pio i po godinu, ali čim bih ponovo probao, kretalo je sve iz početka i tako tri-četiri puta. Nisam imao poseban razlog zašto nastavljam da pijem, nego sam jednostavno počinjao iznova samo zato što nisam mogao sebi da priznam da sam zavisnik od alkohola. Imao sam problema s jetrom, otišao bih sa suprugom kod lekara, oni bi mi nešto napričali, ja ih kao poslušao, ispratio ženu na autobus i odmah otišao u kafanu. Tako je bilo sve dok me na neki način ćerka nije zamolila, dok su me svi drugi prisiljavali i evo, do dan-danas to traje. Krize više nemam jer sam prve četiri godine pio blokator za alkohol, takozvane esperale. Došao sam u Klub i to je za mene bio spas.

 K. Ivković Ivandekić