Страдиваријевско умеће Јана Немчека из Ковачице

Три године пре него што се родио у фамилији је купљена прва виолина, којом је убрзо зачето и градитељство ових инструмената, а Јан Немчек је друга генерација Страдиваријевског умећа који се прављењем виолина бави четири деценије, успешно га је наследио његов син, а заинтересована је и унука.    

Градитељ виолина Јан Немчек који је лане напунио седам деценија живота, прича да је његов деда, прву виолину у породици купио најмлађем од четири сина - Ђури.

Пошто Ђура још није био стасао за окопавање кукуруза, риљање и друге послове у паорлуку, ишао је са татом да му помаже у трговању на пијаци. И кад су продали чварке, јаја, пилиће и осталу робу на Бајлонијевој пијаци у Београду, у радњи на Теразијама видео је црвену виолину, једину у излогу. Данима је плакао да му купи виолину!

- Ни деда, нити ико у породици није био музички образован, али пошто је деда био јако добар и племенит човек, пристао је да удовољи Ђури, продао је два ланца земље и једва скупио новац да му купи ту виолину! Виолина је купљена 13.децембра 1945. године, а Ђура је већ до нашег Божића научио да свира неке песме, а када су то чула његова браћа Јан, Адам и Павел, сви су хтели инструменте. Пошто није било пара, латили су се алата и убрзо направили контрабас, па је убрзо настао квартет Немчекових. 

Јанов стриц Ђура Немчек коме је купљена прва виолина, постао је први градитељ виолина у фамилији, али је његов наследник у том умећу Јан градитељство виолина започео самоуко пре четири деценије. Међутим, усавршио је овај уметнички занат до те мере да је у словачком граду Зволену утемељио школу за израду виолина, где је извео четири генерације. Наставио ју је водити његов син Јан Немчек млађи, за кога кажу да је надмашио оца, али и Јан старији још је предан позиву који је одабрао. Син се вратио у Ковачицу, тако да је сада “прва виолина” у градитељској породици Немчек, док Јан старији, више прима туристе који долазе из земље и иностранства.

Јан млађи је трећа генерација градитеља виолина у фамилији, а и унука Мартина којој је сада 15 година се заинтересовала тако да је спремна и четврта генерација…

- Битно је да син Јан традицију наставља првенствено из љубави, а не из интереса, него да они у чије руке дође инструмент буду задовољни, јер када добијемо похвале, онда је то највећа сатисфакција за уложени труд - каже Немчек.

Мајстори из Ковачице виолине поклањају младим талентима. Први поклон је био сада већ познатом виолинисти Илији Маринковићу када је са осам и по година положио успешно пријемни испит на престижној академији у Бечу, али као вансеријски таленат није могао да настави на виолини на којој је његов деда свирао по кафанама. Немчек сваке године награђује победнике на “Царевчевим данима” у Великом Градишту, од седмог фестивала, а ове године ће се престижно такмичење виолиниста у част познатог виолинисте Властимира Павловића Царевца одржати 25.пут.

Мајстори, врхунски музичари на виолини воле да имају инструмент различит од других, нешто по чему ће бити препознатљив, посебно од птичијег јавора, који је најређи у шумама у свету, има га мало где, највише у Босни и Лици, где га је за своје инструменте одабирао Јан. Као и сви градитељи инструмената, и Јан воли сам да у шумама пронађе и одабере стабла “која певају”, које ће се посећи и од њих правити виолине. Он се сваком стаблу поклони и извини за одузети живот, уз обећање да ће им дати нови.

Доња табла, странице и врат виолине су од јаворовог дрвета, да ли од обичног ребрастог или птичијег није битно. Писаног правила нема, али градитељи добро знају, како да складно направе инструмент. Јан вели да би доња табла могла да се прави од сваког тврдог дрвета, међутим, вели да су јавор стари градитељи виолина користили јер има лепу текстуру, шару која виолинисте не оставља равнодушним. А горња плоча израђује се искључиво од смрче. Она је с музичког становишта најбитнија, јер вибрацијама производи звук.

- Код смрче што су годови гушћи и што их је више, то је боље. Смрча коју користим за прављење виолина има 360 годова, била је у пречнику метар, треба и времена да се изброје прстенови, сваки значи по једну годину старости. Одабирао сам је у Лици, нешто сам набавио и из Словеније. Смрча мора бити планинска, са надморске висине од преко хиљаду метара, треба је знати пажљиво одабрати, да резонира, па ће у рукама мајстора свака виолина дати прави звук. За израду виолине, не може се тек тако дрво поручити из каталога, јер без обзира на гаранције порекла, није сигурно да ће од тако набављеног материјала може направити квалитетан инструмент - прича Немчек.   

Објашњава, да што је дрво старије, то је за израду боље, јер треба да сазри, што га чини лакшим, па су и због тога стари инструменти лагани. Ковачички Страдивари додаје, да се од старог дрвета могу радити тање и гушће табле, које боље резонирају и постижу квалитетнији, топлији звук.

Ковачики Страдивари и уме да направи и друге гудачке инструменте, јер је својевремно од познатог суботичког градитеља тамбурица Беле Кудлика преузео комплетну радионицу. Под старе дане, када је већ увидео да нема наследника Кудлик га је наговорио да израђује и тамбуре, мада Немчек признаје да му је израда виолина већи изазов.

- За израду једне виолине потребно је 200 сати ефективног рада, па после долази финиш посла - лакирање, дотеривање чивија и намонтирање жица. Да се добије коначна форма, да би се на новом инструменту могло свирати потребно је још годину дана дотеривања. Завршни слој на виолини је лак, који се споља наноси у чак 12 слојева, а изнутра се дрво премазује прополисом - објашњава Немчек.

Немчек ради поправке старих виолина, али само ако се процени да имају неку вредност и да се труд исплати... Поправљао је до сада Немчек и виолине старе више векова настале и у радионицама чувених италијанских градитеља, па и Страдиварија и његових ученика, а једна је била стара чак пола миленијума.       

Милорад  Митровић