ХЛАДНОРАТОВСКЕ ОПЕРАЦИЈЕ ТАЈНИХ СЛУЖБИ Бумеранг на амерички начин

Средства која ћемо користити да проширимо ову истину често се зову психолошка... Психолошко ратовање представља борбу за ум и вољу људи...        

Ове речи изговорио је својевремено новопечени амерички председник Двајт Ајзенхауер, када се у јануару 1953. године на једној од првих конференција за штампу по уласку у Белу кућу, обратио новинарима. Оне би се могле комотно изрећи и данас, не односећи се посебно на ову прекоокеанску силу, него и на друге моћне државе у свету - свима је на речима стало да се представе као мирољубиве, а откако је капитализам постао светски систем у истом даху тврде и да ништа друго ни не раде него отварају могућности за максималан лични развој. Реалност је ипак мало другачија: ем покрећу и учествују у ратовима, ем фаворизују развој великих компанија и привилегованих појединаца - док њихово међусобно психолошко ратовање цвета на све четири стране света       

Стари Ајк је по преузимању дужности обавио једно важно именовање: Чарлс Даглас Yеkson постао је његов специјални саветник за психолошко ратовање, заправо незванични министар пропаганде с готово неограниченим овлашћењима. Некадашњи извршни директор за оглашавање у Тајм-Лајф компанији оценио је да је у том тренутку недостајао свеобухватни политички план за психолошко ратовање САД, у циљу “победе у трећем светском рату без потребе да се он води”, навела је британска историчарка Франсис Стонор Саундерс у својој књизи “Хладни рат у култури”, која је преведена и на српски.         

Данас смо сведоци да ова хладноратовска борба за ум и вољу људи има свој континуитет и да су подземни токови операција тајних служби поново избили на површину, и то попут бумеранга који се вратио управо САД, ако се има у виду текућа истрага о повезаности председничке кампање актуелног станара Беле куће Доналда Трампа са “руским утицајем”, тј. евентуалног уплива Кремља на америчке гласаче, која се по најавама конгресмена приближила свом крају.       

Бумеранг је, елем, бачен већ у првим годинама после Другог светског рата када се америчком државном врху учинило да губи информативни рат са Стаљиновом пропагандом и да нешто мора да учини због ширења “комунистичке опасности”. Централна обавештајна агенција (ЦИА) постала је убрзо важна алатка за усмеравање људи и новца у организовање конференција, конгреса писаца, концерата, изложба, издавање књига и часописа. Многи интелектуалци и уметници попут Орвела, Полока, Елијадеа, Расела, Сартра, Малроа, Берлина, Кестлера... били су увучени у кампање ЦИА-е често несвесни своје улоге.        

Нарочито успешна “операција” извесног тајног Комитета за презентацију културе у сарадњи с званичном америчком дипломатијом биле су турнеје тамнопутих америчких уметника - оперске диве Леонтин Прајс, yеz музичара Дизија Гилеспија, плесне групе Марте Грејем итд, као и турнеја дужа од деценије “великецрначке народне опере” Порги и Бес са више од 70 Афроамериканаца, која је путовала по Западној Европи, Јужној Америци али и земљама Совјетског савеза. То је била демонстрација улоге америчких црнаца као важног дела културног живота САД која је требало да запуши уста честим критикама из Москве о њиховом лошем положају и обесправљености. Те турнеје су биле пун погодак: на пример, због улоге САД у инсталирању војне хунте у Грчкој познато је да су Луиса “Сачма” Армстронга у Атини дочекали готово “на нож“, да би га после урнебесне свирке Грци носили на раменима улицама града.       

ЦИА је закључно са 1989. и падом Берлинског зида добила Хладни рат. У међувремену, после деценије “хладног мира”, хладноратовска атмосфера се вратила, али уместо класичних обавештајних операција са живим актерима у главној улози, тајне службе своје активности преносе на интернет, што свакако много мање кошта и не изискује “рад на терену”. Кампање, међутим, данас више нису тако ефикасне као некада, иако се то на први поглед тако чини. То тврди политиколог Томас Рид (44), професор из Вашингтона и један од најцењенијих стручњака у погледу кампања дезинформација и хаковања иза којих стоје државни чиниоци, а који је своје увиде предочио како америчком Сенату, тако и немачком Бундестагу. У интервјуу за немачки “Шпигел” рекао је да “ми прекомерно прецењујемо дезинформације у социјалним медијима“.       

На Фејсбук, Гугл или Твитер убацују се на сваких неколико недеља групе за које се сумња да су руске или иранске, шаљући своје филтриране информације у дотичне социјалне мреже. Под лажним идентитетима оне убацују своје садржаје, измишљају или искривљују информације у расправама на тим мрежама, настојећи да продубе сукобе и пукотине у друштву или чак утичу на изборе, што је била централна тема и на прошлонедељној конференцији о безбедности у Минхену, на којој су политичари покушали проблем да представе као напад на саму демократију. Ипак, Рид, који се помно бавио дезинформационим кампањама током Хладног рата током 1950-60-тих година, не верује да је непосредан утицај таквих кампања на јавност западних земаља толико јак, нити може да јој испере мозак.

На примеру из шездесетих година прошлог века, када је совјетска тајна служба КГБ преко једног шпијуна у америчкој војсци докопала тајног оперативног плана под шифром 10-1, он је објаснио своје увиде. По том плану су, између осталих, многи западнонемачки градови били наведени као циљеви евентуалних нуклеарних напада САД. То је био “експлозиван” документ, али ипак с једном фалинком - био је застарео. КГБ га, међутим, користи као да је актуелан, помало га дошминкава и 1969. га шаље на две адресе - сензационалистичком листу “Штерн” и много поузданијем “Шпигелу”. “Штерн” преузима материјал као “врућу робу”, спинује га и распарчава у читаву серију текстова, али “Шпигел” после истраживања оцењује да се ради о шпијунско-дезинформационој позадини целе приче.

Рид тврди да руска КГБ и источнонемачка служба Штази у то време своје кампање нису ни градиле на измишљеним причама, него на теоријама завере и тражењу противуречности у противничким позицијама, што отежава процену успешности тих покушаја. Ни током велике антисемитске кампање у Западној Немачкој 1960-тих није било јасно у којој мери ју је стварно КГБ испровоцирао, али су зато обавештајци по правилу претеривали када би помињали своју улогу у свему томе - требало је државном врху оправдати свој посао и приказати га исплативим.

Управо то је постао скривени смисао тајних операција данас, тврди Рид: у интересу руске ИРА-е (Интернет Ресеарћ Agеncy - коју називају и “фабриком ботова”) јесте да увелича властити утицај, јер ће на тај начин добити више новца. У исти мах, тај аргумент користе и америчке демократе када прецењују операције ИРА-е, како би на тај начин “минирали” популарност председника Трампа.

Шеф Фејсбука Марк Закерберг је пред америчким Конгресом рекао да је ИРА имала увид у онлајн садржаје 126 милиона Американаца, али не од јануара 2015. до августа 2017, тј. током Трампове кампање и касније, тако да остаје главно питање колико је заправо људи видело поруке ИРА-а “на време”. У изостанку правог одговора, процењује се да је реч о не више од 37 одсто од 126 милиона. Испоставило се да је ИРА заправо била много активнија после избора него пре њих.  Због тога је Рид толико уверен да се дезинформације у социјалним медијима масовно прецењују, док заправо влада нека врста пропаганде о пропаганди. Ипак, актуелна истрага је успела да пољуља Трампов легитимитет, а психолошко-политичко-информативни рат против њега и унутар и изван САД и даље траје. И обрнуто: он то исто ради својим политичким противницима приказујући их као архинепријатеље САД, а Хилари Клинтон је током кампање приказао као - самог Сатану.

Реља Кнежевић