HLADNORATOVSKE OPERACIJE TAJNIH SLUŽBI Bumerang na američki način

Sredstva koja ćemo koristiti da proširimo ovu istinu često se zovu psihološka... Psihološko ratovanje predstavlja borbu za um i volju ljudi...        

Ove reči izgovorio je svojevremeno novopečeni američki predsednik Dvajt Ajzenhauer, kada se u januaru 1953. godine na jednoj od prvih konferencija za štampu po ulasku u Belu kuću, obratio novinarima. One bi se mogle komotno izreći i danas, ne odnoseći se posebno na ovu prekookeansku silu, nego i na druge moćne države u svetu - svima je na rečima stalo da se predstave kao miroljubive, a otkako je kapitalizam postao svetski sistem u istom dahu tvrde i da ništa drugo ni ne rade nego otvaraju mogućnosti za maksimalan lični razvoj. Realnost je ipak malo drugačija: em pokreću i učestvuju u ratovima, em favorizuju razvoj velikih kompanija i privilegovanih pojedinaca - dok njihovo međusobno psihološko ratovanje cveta na sve četiri strane sveta       

Stari Ajk je po preuzimanju dužnosti obavio jedno važno imenovanje: Čarls Daglas Yekson postao je njegov specijalni savetnik za psihološko ratovanje, zapravo nezvanični ministar propagande s gotovo neograničenim ovlašćenjima. Nekadašnji izvršni direktor za oglašavanje u Tajm-Lajf kompaniji ocenio je da je u tom trenutku nedostajao sveobuhvatni politički plan za psihološko ratovanje SAD, u cilju “pobede u trećem svetskom ratu bez potrebe da se on vodi”, navela je britanska istoričarka Fransis Stonor Saunders u svojoj knjizi “Hladni rat u kulturi”, koja je prevedena i na srpski.         

Danas smo svedoci da ova hladnoratovska borba za um i volju ljudi ima svoj kontinuitet i da su podzemni tokovi operacija tajnih službi ponovo izbili na površinu, i to poput bumeranga koji se vratio upravo SAD, ako se ima u vidu tekuća istraga o povezanosti predsedničke kampanje aktuelnog stanara Bele kuće Donalda Trampa sa “ruskim uticajem”, tj. eventualnog upliva Kremlja na američke glasače, koja se po najavama kongresmena približila svom kraju.       

Bumerang je, elem, bačen već u prvim godinama posle Drugog svetskog rata kada se američkom državnom vrhu učinilo da gubi informativni rat sa Staljinovom propagandom i da nešto mora da učini zbog širenja “komunističke opasnosti”. Centralna obaveštajna agencija (CIA) postala je ubrzo važna alatka za usmeravanje ljudi i novca u organizovanje konferencija, kongresa pisaca, koncerata, izložba, izdavanje knjiga i časopisa. Mnogi intelektualci i umetnici poput Orvela, Poloka, Elijadea, Rasela, Sartra, Malroa, Berlina, Kestlera... bili su uvučeni u kampanje CIA-e često nesvesni svoje uloge.        

Naročito uspešna “operacija” izvesnog tajnog Komiteta za prezentaciju kulture u saradnji s zvaničnom američkom diplomatijom bile su turneje tamnoputih američkih umetnika - operske dive Leontin Prajs, yez muzičara Dizija Gilespija, plesne grupe Marte Grejem itd, kao i turneja duža od decenije “velikecrnačke narodne opere” Porgi i Bes sa više od 70 Afroamerikanaca, koja je putovala po Zapadnoj Evropi, Južnoj Americi ali i zemljama Sovjetskog saveza. To je bila demonstracija uloge američkih crnaca kao važnog dela kulturnog života SAD koja je trebalo da zapuši usta čestim kritikama iz Moskve o njihovom lošem položaju i obespravljenosti. Te turneje su bile pun pogodak: na primer, zbog uloge SAD u instaliranju vojne hunte u Grčkoj poznato je da su Luisa “Sačma” Armstronga u Atini dočekali gotovo “na nož“, da bi ga posle urnebesne svirke Grci nosili na ramenima ulicama grada.       

CIA je zaključno sa 1989. i padom Berlinskog zida dobila Hladni rat. U međuvremenu, posle decenije “hladnog mira”, hladnoratovska atmosfera se vratila, ali umesto klasičnih obaveštajnih operacija sa živim akterima u glavnoj ulozi, tajne službe svoje aktivnosti prenose na internet, što svakako mnogo manje košta i ne iziskuje “rad na terenu”. Kampanje, međutim, danas više nisu tako efikasne kao nekada, iako se to na prvi pogled tako čini. To tvrdi politikolog Tomas Rid (44), profesor iz Vašingtona i jedan od najcenjenijih stručnjaka u pogledu kampanja dezinformacija i hakovanja iza kojih stoje državni činioci, a koji je svoje uvide predočio kako američkom Senatu, tako i nemačkom Bundestagu. U intervjuu za nemački “Špigel” rekao je da “mi prekomerno precenjujemo dezinformacije u socijalnim medijima“.       

Na Fejsbuk, Gugl ili Tviter ubacuju se na svakih nekoliko nedelja grupe za koje se sumnja da su ruske ili iranske, šaljući svoje filtrirane informacije u dotične socijalne mreže. Pod lažnim identitetima one ubacuju svoje sadržaje, izmišljaju ili iskrivljuju informacije u raspravama na tim mrežama, nastojeći da prodube sukobe i pukotine u društvu ili čak utiču na izbore, što je bila centralna tema i na prošlonedeljnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu, na kojoj su političari pokušali problem da predstave kao napad na samu demokratiju. Ipak, Rid, koji se pomno bavio dezinformacionim kampanjama tokom Hladnog rata tokom 1950-60-tih godina, ne veruje da je neposredan uticaj takvih kampanja na javnost zapadnih zemalja toliko jak, niti može da joj ispere mozak.

Na primeru iz šezdesetih godina prošlog veka, kada je sovjetska tajna služba KGB preko jednog špijuna u američkoj vojsci dokopala tajnog operativnog plana pod šifrom 10-1, on je objasnio svoje uvide. Po tom planu su, između ostalih, mnogi zapadnonemački gradovi bili navedeni kao ciljevi eventualnih nuklearnih napada SAD. To je bio “eksplozivan” dokument, ali ipak s jednom falinkom - bio je zastareo. KGB ga, međutim, koristi kao da je aktuelan, pomalo ga došminkava i 1969. ga šalje na dve adrese - senzacionalističkom listu “Štern” i mnogo pouzdanijem “Špigelu”. “Štern” preuzima materijal kao “vruću robu”, spinuje ga i rasparčava u čitavu seriju tekstova, ali “Špigel” posle istraživanja ocenjuje da se radi o špijunsko-dezinformacionoj pozadini cele priče.

Rid tvrdi da ruska KGB i istočnonemačka služba Štazi u to vreme svoje kampanje nisu ni gradile na izmišljenim pričama, nego na teorijama zavere i traženju protivurečnosti u protivničkim pozicijama, što otežava procenu uspešnosti tih pokušaja. Ni tokom velike antisemitske kampanje u Zapadnoj Nemačkoj 1960-tih nije bilo jasno u kojoj meri ju je stvarno KGB isprovocirao, ali su zato obaveštajci po pravilu preterivali kada bi pominjali svoju ulogu u svemu tome - trebalo je državnom vrhu opravdati svoj posao i prikazati ga isplativim.

Upravo to je postao skriveni smisao tajnih operacija danas, tvrdi Rid: u interesu ruske IRA-e (Internet Researć Agency - koju nazivaju i “fabrikom botova”) jeste da uveliča vlastiti uticaj, jer će na taj način dobiti više novca. U isti mah, taj argument koriste i američke demokrate kada precenjuju operacije IRA-e, kako bi na taj način “minirali” popularnost predsednika Trampa.

Šef Fejsbuka Mark Zakerberg je pred američkim Kongresom rekao da je IRA imala uvid u onlajn sadržaje 126 miliona Amerikanaca, ali ne od januara 2015. do avgusta 2017, tj. tokom Trampove kampanje i kasnije, tako da ostaje glavno pitanje koliko je zapravo ljudi videlo poruke IRA-a “na vreme”. U izostanku pravog odgovora, procenjuje se da je reč o ne više od 37 odsto od 126 miliona. Ispostavilo se da je IRA zapravo bila mnogo aktivnija posle izbora nego pre njih.  Zbog toga je Rid toliko uveren da se dezinformacije u socijalnim medijima masovno precenjuju, dok zapravo vlada neka vrsta propagande o propagandi. Ipak, aktuelna istraga je uspela da poljulja Trampov legitimitet, a psihološko-političko-informativni rat protiv njega i unutar i izvan SAD i dalje traje. I obrnuto: on to isto radi svojim političkim protivnicima prikazujući ih kao arhineprijatelje SAD, a Hilari Klinton je tokom kampanje prikazao kao - samog Satanu.

Relja Knežević