Николу Јокића једва примили у школску екипу

Реч је о ревијалној утакмици у којој играју најбољи кошаркаши НБА лиге, подељени у две екипе, по избору гледалаца, тренера и самих играча. Од наших кошаркаша у овом спектаклу играли су само Владе Дивац (2001) и Предраг Стојаковић (2002-2004).

Мало је познато да је Никола Јокић део тинејџерских дана провео у Новом Саду као ђак Економске школе “Светозар Милетић”. Имали смо прилику да проћаскамо с његовим некадашњим професорима и другарима из разреда. Они су драге воље пристали да поделе сећања на дане када су дружили и учили с садашњом звездом НБА лиге.

„Никола је уписао трећи разред наше школе 2012. године и био ђак до почетка четврте године, када је због спортских обавеза морао да напусти Економску школу, а наставу да похађа ванредно“, присетила се Николина некадашња разредна Драгица Савић.

„Од првог дана сам га доживела као мирног и доброг момка који се лако укопио у одељење, иако је разред био формиран.“

Николина школска другарица Тијана Макивић дели иста сећања на прве Николине школске дане у Новом Саду.

„Сви смо били изненађени како се брзо снашао у новом граду и школи, а кроз кошарку посебно близак однос изградио је с „мушким делом екипе““, казала је Тијана.

„Увек је био спреман за шалу. Често смо се зезали на рачун његове висине. Узимали смо његов огроман дукс и по нас троје се увлачило у њега. Наравно Никола нам то никада није замерио, већ би добацио неку пошалицу на свој рачун.“

Разредна Драгица Савић Николу је описала као „великог бебана“ који је увек био насмејан.

Није тежио високом просеку оцена, јер су за њега друге ствари биле битне у животу – кошарка. Био је добар ђак али није „вијао“ све петице.

„„Грејање столице“ му је ишло мало теже, али је изузетно брзо „капирао“ ствари и усвајао градиво, па се у ђачком дневнику нашло доста петица“, хвалила га је некадашња разредна.

Николин другар Петар Јелић испричао је да се увек дивио Николи колико је имао „опуштен“ приступ животу и поделио анегдоту са једног часа када се одговарало градиво.

„Професор недељама није могао да „ухвати“ Николу да одговара. Наравно када се појавио није знао ништа и добио је јединицу“, испричао је Петар смешкјући се све време.

„Иако је поред те јединице имао петицу, професор је сматрао да не заслужује закључену тројку и покушавао је Николу да наговори да научи градиво. Међутим, Никола се није много узбиђивао око оцена, већ је само рекао „двојка ко кућа!“

На ову причу надовезао се професор монетарне економије Драган Чурчић који је потврдио да Никола није само градиво „брзо капирао“ већ је такав био у спорту. Наши саговорници су се сложили да Никола поседује јединствени таленат за кошарку. И његова браћа су била свесна тога, и говорили су да су они „ играли кошарку из разоноде, али да је Никола рођен за њу“.

„Први пут када сам га видео на паркету знао сам да је вансеријски таленат иако се никада није с тим хвалио. Био је позитивна особа и никада није имао став “ја сам спортиста, а ко сте ви?“ већ напротив“, искрен је био Петар.

„Чини ми се да није морао да улаже толико рада као други. Уосталом, менаџерима је запала за око његова сјајна статистика, па су сумњали да је можда физички развијенији од својих вршњака. Међутим, он се није разликовао од осталих, шта више био је буцмаст, па је стално морао да буде на дијетама. То му је тешко падало јер је волео да једе по пекарама, а неизоставна је била и посета једној познатој новосадској пицерији. Јео је много више од нас, па смо често и наш део делили с њим.“

Професор Драган Чурчић казао је да га је Никола након полагања разредног испита у лето 2013. године, одушевило начином на који гледа на живот и каријеру.

„Након положеног испита остали смо да проћаскамо о његовим плановима за будућност“, присећа се професор Чурчић.

„Казао ми је: “не желим да будем нескроман, али сматрају ме за једног од најперспективнијих и најбољих јуниора у Европи”.  Наравно, питао сам га да ли планира да оде у иностранство. Добио сам изненађујућ и занимљив одговор: “већ имам понуде великих клубова, али нећу нигде да журим. Мени је место овде. Хоћу што више да научим и да напредујем. За одлазак у печалбу увек има времена”.“ 

Професор Чурћић је рекао да је Никола добро знао којим путем и како треба да иде, а испоставило се да је то сјајно проценио.

„Није „полетео“ као већина младих којима се пружи прилика из снова“, казао је Чурчић.

„Изненадио ме је како тако млад дечкић не губи главу и да рационално резунује. За њега је било карактеристично да све ради лагано, да „има каде“ и мислим да је и данас, када је кошаркашка звезда, остао такав.“

У разговор се умешао професор физичког васпитања Вања Радосав који је потврдио да се Никола упркос спортском ангажману никада није извлачио с часова и радио је све оно што је било задато и осталим ђацима.

С Николом до трофеја

Професор физичког васпитања у ЕШ „Светозар Милетић“  Владо Алексић иако није предавао Николи памти га по једној утакмици.

„Недуго пошто је уписао нашу школу организован је школски турнир на ком су ученици треће године играли против матураната“, испричао је професор Алексић додавши да је тензија током меча била велика.

„Сваки Николин покушај да постигне кош матуранти су желели да спрече често и грубим фауловима. Међутим, он се није обазирао и сваки пут је погађао кош. Пошто је табла монтиран на зид, матуранти су Николу сваки пут када би се нашао под кошем гурнули на њега. На крају утакмице био је сав изударан и црвен. Међутим, ни једном није тражио фаул нити се жалио на грубу игру.“

После ове утакмице Никола је добио место у школској екипи у којој су углавном били матуранти. Отишли су на прванство Србије и захваљујучи Јокићу освојили прво место.

Професор Алексић испричао нам је да је Николу доживео као крупног момка, без изражених мишића, са „неарткулисаним“ лаганим  покретима, као „тромог буцу“, али је нешто одавалао утисак да ће овај момак далеко догурати. На срећу, професора Алексића осећај није преварио.

„Занимљиво је да у почетку нису хтели да га приме у школску екипу, јер смо имали већ уигран тим“, кроз осмех нам је испричао професор Радосав.

„Једва сам убедио колегиницу која је водила кошаркашку екипу да Николу накнадно убаци у тим, јер сам приметио да одлично барата лоптом. Кад год се сетим тога слатко се насмејем. Једва га примише у школску екипу, а сада се отимају за њега у најјачој кошаркашкој лиги на свету.“

Милисав Миљанић најбоље је познавао Николу Јокића као свог саиграча јер су заједно играли у KK Војводина.

„Саветовао сам га да упише Економску школу због разумевања које професори имају за спортисте“, присетио се Милисав.

„Слажем се да се једино по висини разликовао од вршњака. Није био надмен, већ дружељубив, смирен и ведрог духа. Волео је родни Сомбор и био је везан за њега. Имао је срећу што су га браћа безусловно подржавала и водила рачуна о њему док је био у Новом Саду.“

Милисав није крио да су тад биле „луде године“ и да су, иако су важили за одговорне момке, правили несташлуке и понекад се “извлачили” с часова под изговором да имају „спортске обавезе“. Наравно и током разговора разредна Драгица Савић дала је до знања да је знала за њихове „обавезе“, али и да је разумела да су такве ствари саставни део адолесценције који сваки „клинац“ мора да прође.

Никола је убрзо добио ангажман у Меги. Нови уговор значио је нове обавезе и селидбу за Београд.

„Тада ми се пожалио да ће морати наставу да похађа ванредно“, присетила се Драгица Савић додајући да није био одушевљен том идејом.

„Док је играо за Војводину редовно је долазио на наставу, додуше с торбом пуном кошаркашке опреме под мишком. Преласком у Мегу није могао више да присуствује настави нити накнадно да полаже градиво. Ипак, до последњег тренутка сам се трудила да нашу школу заврши као редован ученик макар кроз разредне испите и да матурира са својом генерацијом. Нажалост то нам није успело.“

Иако се на није нашао на заједничкој слици с матурске вечери, захваљујући Тијани Макивић другари имају заједничку фотографију с Николом. 

„Након једног од многих разредних испита инсистирала сам да се усликамо“, испричала нам је Тијана.

„То нам је можда једина заједничка фотографија коју имам с њим. Тада нисам знала колико брзо напредује у кошарци, нити за његове планове да оде у иностранство. За мене је сада та слика од непроцењиве вредности и неизмерно ми је драго што је тај дан остао забележен.“

Нажалост, Николини школски другови нису често у контакту с њим. Ипак, то их не спречава да се уз смех присете сваког тренутка. Иако је свега једну пуну школску годину провео с ђацима и професорима Економске школе оставио је неизбрисив траг. О њему причају као да се познају од детињства, с много љубави и речи хвале.

Надају се да ће ова прича, упркос даљини, стићи до Николе, да ће се и он сетити средњошколских несташлука, пријатеља и професора на које је за кратко време оставио утисак који ће памтити дуго. Желе му још много успеха и среће уз поруку да се никада не мења.

Силвиа Ковач

Фото:  С. Ковач и Владо Алексић (приватна архива)