Nikolu Jokića jedva primili u školsku ekipu

Reč je o revijalnoj utakmici u kojoj igraju najbolji košarkaši NBA lige, podeljeni u dve ekipe, po izboru gledalaca, trenera i samih igrača. Od naših košarkaša u ovom spektaklu igrali su samo Vlade Divac (2001) i Predrag Stojaković (2002-2004).

Malo je poznato da je Nikola Jokić deo tinejdžerskih dana proveo u Novom Sadu kao đak Ekonomske škole “Svetozar Miletić”. Imali smo priliku da proćaskamo s njegovim nekadašnjim profesorima i drugarima iz razreda. Oni su drage volje pristali da podele sećanja na dane kada su družili i učili s sadašnjom zvezdom NBA lige.

„Nikola je upisao treći razred naše škole 2012. godine i bio đak do početka četvrte godine, kada je zbog sportskih obaveza morao da napusti Ekonomsku školu, a nastavu da pohađa vanredno“, prisetila se Nikolina nekadašnja razredna Dragica Savić.

„Od prvog dana sam ga doživela kao mirnog i dobrog momka koji se lako ukopio u odeljenje, iako je razred bio formiran.“

Nikolina školska drugarica Tijana Makivić deli ista sećanja na prve Nikoline školske dane u Novom Sadu.

„Svi smo bili iznenađeni kako se brzo snašao u novom gradu i školi, a kroz košarku posebno blizak odnos izgradio je s „muškim delom ekipe““, kazala je Tijana.

„Uvek je bio spreman za šalu. Često smo se zezali na račun njegove visine. Uzimali smo njegov ogroman duks i po nas troje se uvlačilo u njega. Naravno Nikola nam to nikada nije zamerio, već bi dobacio neku pošalicu na svoj račun.“

Razredna Dragica Savić Nikolu je opisala kao „velikog bebana“ koji je uvek bio nasmejan.

Nije težio visokom proseku ocena, jer su za njega druge stvari bile bitne u životu – košarka. Bio je dobar đak ali nije „vijao“ sve petice.

„„Grejanje stolice“ mu je išlo malo teže, ali je izuzetno brzo „kapirao“ stvari i usvajao gradivo, pa se u đačkom dnevniku našlo dosta petica“, hvalila ga je nekadašnja razredna.

Nikolin drugar Petar Jelić ispričao je da se uvek divio Nikoli koliko je imao „opušten“ pristup životu i podelio anegdotu sa jednog časa kada se odgovaralo gradivo.

„Profesor nedeljama nije mogao da „uhvati“ Nikolu da odgovara. Naravno kada se pojavio nije znao ništa i dobio je jedinicu“, ispričao je Petar smeškjući se sve vreme.

„Iako je pored te jedinice imao peticu, profesor je smatrao da ne zaslužuje zaključenu trojku i pokušavao je Nikolu da nagovori da nauči gradivo. Međutim, Nikola se nije mnogo uzbiđivao oko ocena, već je samo rekao „dvojka ko kuća!“

Na ovu priču nadovezao se profesor monetarne ekonomije Dragan Čurčić koji je potvrdio da Nikola nije samo gradivo „brzo kapirao“ već je takav bio u sportu. Naši sagovornici su se složili da Nikola poseduje jedinstveni talenat za košarku. I njegova braća su bila svesna toga, i govorili su da su oni „ igrali košarku iz razonode, ali da je Nikola rođen za nju“.

„Prvi put kada sam ga video na parketu znao sam da je vanserijski talenat iako se nikada nije s tim hvalio. Bio je pozitivna osoba i nikada nije imao stav “ja sam sportista, a ko ste vi?“ već naprotiv“, iskren je bio Petar.

„Čini mi se da nije morao da ulaže toliko rada kao drugi. Uostalom, menadžerima je zapala za oko njegova sjajna statistika, pa su sumnjali da je možda fizički razvijeniji od svojih vršnjaka. Međutim, on se nije razlikovao od ostalih, šta više bio je bucmast, pa je stalno morao da bude na dijetama. To mu je teško padalo jer je voleo da jede po pekarama, a neizostavna je bila i poseta jednoj poznatoj novosadskoj piceriji. Jeo je mnogo više od nas, pa smo često i naš deo delili s njim.“

Profesor Dragan Čurčić kazao je da ga je Nikola nakon polaganja razrednog ispita u leto 2013. godine, oduševilo načinom na koji gleda na život i karijeru.

„Nakon položenog ispita ostali smo da proćaskamo o njegovim planovima za budućnost“, priseća se profesor Čurčić.

„Kazao mi je: “ne želim da budem neskroman, ali smatraju me za jednog od najperspektivnijih i najboljih juniora u Evropi”.  Naravno, pitao sam ga da li planira da ode u inostranstvo. Dobio sam iznenađujuć i zanimljiv odgovor: “već imam ponude velikih klubova, ali neću nigde da žurim. Meni je mesto ovde. Hoću što više da naučim i da napredujem. Za odlazak u pečalbu uvek ima vremena”.“ 

Profesor Čurćić je rekao da je Nikola dobro znao kojim putem i kako treba da ide, a ispostavilo se da je to sjajno procenio.

„Nije „poleteo“ kao većina mladih kojima se pruži prilika iz snova“, kazao je Čurčić.

„Iznenadio me je kako tako mlad dečkić ne gubi glavu i da racionalno rezunuje. Za njega je bilo karakteristično da sve radi lagano, da „ima kade“ i mislim da je i danas, kada je košarkaška zvezda, ostao takav.“

U razgovor se umešao profesor fizičkog vaspitanja Vanja Radosav koji je potvrdio da se Nikola uprkos sportskom angažmanu nikada nije izvlačio s časova i radio je sve ono što je bilo zadato i ostalim đacima.

S Nikolom do trofeja

Profesor fizičkog vaspitanja u EŠ „Svetozar Miletić“  Vlado Aleksić iako nije predavao Nikoli pamti ga po jednoj utakmici.

„Nedugo pošto je upisao našu školu organizovan je školski turnir na kom su učenici treće godine igrali protiv maturanata“, ispričao je profesor Aleksić dodavši da je tenzija tokom meča bila velika.

„Svaki Nikolin pokušaj da postigne koš maturanti su želeli da spreče često i grubim faulovima. Međutim, on se nije obazirao i svaki put je pogađao koš. Pošto je tabla montiran na zid, maturanti su Nikolu svaki put kada bi se našao pod košem gurnuli na njega. Na kraju utakmice bio je sav izudaran i crven. Međutim, ni jednom nije tražio faul niti se žalio na grubu igru.“

Posle ove utakmice Nikola je dobio mesto u školskoj ekipi u kojoj su uglavnom bili maturanti. Otišli su na prvanstvo Srbije i zahvaljujuči Jokiću osvojili prvo mesto.

Profesor Aleksić ispričao nam je da je Nikolu doživeo kao krupnog momka, bez izraženih mišića, sa „neartkulisanim“ laganim  pokretima, kao „tromog bucu“, ali je nešto odavalao utisak da će ovaj momak daleko dogurati. Na sreću, profesora Aleksića osećaj nije prevario.

„Zanimljivo je da u početku nisu hteli da ga prime u školsku ekipu, jer smo imali već uigran tim“, kroz osmeh nam je ispričao profesor Radosav.

„Jedva sam ubedio koleginicu koja je vodila košarkašku ekipu da Nikolu naknadno ubaci u tim, jer sam primetio da odlično barata loptom. Kad god se setim toga slatko se nasmejem. Jedva ga primiše u školsku ekipu, a sada se otimaju za njega u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu.“

Milisav Miljanić najbolje je poznavao Nikolu Jokića kao svog saigrača jer su zajedno igrali u KK Vojvodina.

„Savetovao sam ga da upiše Ekonomsku školu zbog razumevanja koje profesori imaju za sportiste“, prisetio se Milisav.

„Slažem se da se jedino po visini razlikovao od vršnjaka. Nije bio nadmen, već druželjubiv, smiren i vedrog duha. Voleo je rodni Sombor i bio je vezan za njega. Imao je sreću što su ga braća bezuslovno podržavala i vodila računa o njemu dok je bio u Novom Sadu.“

Milisav nije krio da su tad bile „lude godine“ i da su, iako su važili za odgovorne momke, pravili nestašluke i ponekad se “izvlačili” s časova pod izgovorom da imaju „sportske obaveze“. Naravno i tokom razgovora razredna Dragica Savić dala je do znanja da je znala za njihove „obaveze“, ali i da je razumela da su takve stvari sastavni deo adolescencije koji svaki „klinac“ mora da prođe.

Nikola je ubrzo dobio angažman u Megi. Novi ugovor značio je nove obaveze i selidbu za Beograd.

„Tada mi se požalio da će morati nastavu da pohađa vanredno“, prisetila se Dragica Savić dodajući da nije bio oduševljen tom idejom.

„Dok je igrao za Vojvodinu redovno je dolazio na nastavu, doduše s torbom punom košarkaške opreme pod miškom. Prelaskom u Megu nije mogao više da prisustvuje nastavi niti naknadno da polaže gradivo. Ipak, do poslednjeg trenutka sam se trudila da našu školu završi kao redovan učenik makar kroz razredne ispite i da maturira sa svojom generacijom. Nažalost to nam nije uspelo.“

Iako se na nije našao na zajedničkoj slici s maturske večeri, zahvaljujući Tijani Makivić drugari imaju zajedničku fotografiju s Nikolom. 

„Nakon jednog od mnogih razrednih ispita insistirala sam da se uslikamo“, ispričala nam je Tijana.

„To nam je možda jedina zajednička fotografija koju imam s njim. Tada nisam znala koliko brzo napreduje u košarci, niti za njegove planove da ode u inostranstvo. Za mene je sada ta slika od neprocenjive vrednosti i neizmerno mi je drago što je taj dan ostao zabeležen.“

Nažalost, Nikolini školski drugovi nisu često u kontaktu s njim. Ipak, to ih ne sprečava da se uz smeh prisete svakog trenutka. Iako je svega jednu punu školsku godinu proveo s đacima i profesorima Ekonomske škole ostavio je neizbrisiv trag. O njemu pričaju kao da se poznaju od detinjstva, s mnogo ljubavi i reči hvale.

Nadaju se da će ova priča, uprkos daljini, stići do Nikole, da će se i on setiti srednjoškolskih nestašluka, prijatelja i profesora na koje je za kratko vreme ostavio utisak koji će pamtiti dugo. Žele mu još mnogo uspeha i sreće uz poruku da se nikada ne menja.

Silvia Kovač

Foto:  S. Kovač i Vlado Aleksić (privatna arhiva)