НИНИНЕ МУСТРЕ Заливање

О својој наклоности према дрвећу не пропуштам прилику да пишем и да говорим, а ни да је показујем тиме што загрлим покоје дрво, раније стидљиво и кришом, а сада све чешће и без обзира на то да ли ме неки странац у пролазу зачуђено посматра. А кућне биљке, као и оне које се гаје у башти, захтевају посебну пажњу и сматрам их моћним животним учитељима.

Биљке ме уче стрпљењу, пажњи, доследности, радости, давању, примању, захвалности и поверењу. Има ту још неких лекција, али ове су по мом мишљењу најважније. Поверењу и стрпљењу се учим тако што знам да ће биљке да напредују и да расту. Унапред имам поверења у тај процес, иако то не видим док их посматрам. Могу ја сатима да гледам неку биљчицу и евентуално ћу да приметим да јој се од струјања ваздуха померају листови и гранчице, али да видим како расте, то није могуће. Међутим, ако сам стрпљива неколико дана или недеља, приметићу нови листић како се помаља, или нови пупољак који се из дана у дан све више отвара. То је радост! Тај треперави осећај задовољства који ми преплави цело биће када приметим како биљка напредује и расте, може још једино да се упореди са осећајем када нека воћка крене да даје плодове. Тада се радост увећава додатним уживањем у укусу тих плодова. Или када нека биљка процвета па замирише, mmm... па то је стварно равно чуду! Тада се учим захвалности и примању. Захвално примам оно што биљка може да ми пружи. Пружа ми лепоту, мирис или плод, свеједно шта, али пружа ми све што је у њеној моћи и ја осећам захвалност на томе. Пажњи се учим тако што примећујем то мало живо створење које ми краси животни простор и драго ми је кад год га приметим. И не само да га приметим, него се око њега и потрудим. Ако се не потрудим и не заливам га редовно, оно ће да се осуши и угине. То на жалост знам поуздано, из искуства. Заливање је једнако важно као и изложеност светлости. Баш као и ми људи, биљка ће да опстане само ако има ваздуха, воде и светлости.

Волим да биљке поредим са мислима јер тако проширујем свесност. Мислити на нешто лепо што прижељкујем, није довољно да се то у стварности заиста и деси. Неопходно је да ту мисао негујем попут неке биљке, да је што чешће примећујем, да јој се враћам редовно, свакодневно. То је као да је „заливам“. Заливање је давање енергије. Ако јој дајем енергију, дајем јој своју пажњу и редовно је негујем, та ће мисао да се развија, да напредује и једнога дана, „плодове“ да даје. А онда ни радост неће да изостане. Свесно негујем своје лепе и добре мисли како би ми стварност била лепа и добра. И будно пазим да се неки коров неопажено не провуче јер њему пажња, вода и нега нису потребни, он све то краде од других биљака и може трајно да им науди. У овој метафори, бриге су корови и чим их приметим, из корена их повадим!

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com