Вукосављевић: Основаћемо Фонд за враћање културног блага

По његовим речима, потребу за оснивањем Фонда оснажио је и недавни договор с Русијом захваљујући коме ће средином године 166. страница Мирославовог јеванђеља, након више од 170 година, бити враћена у Србију. 



"Министарство ће уложи велики напор да држава одвоји одређена средства, а о томе је говорио и председник Србије, да се оснује Фонд из кога бисмо поскушавали да из различитих колекција, што приватних, што из библиотека широм света или откупимо или разменом дођемо до нашег великог националног блага", рекао је Вукосављевић за Танјуг и додао је да ван земље неколико хиљада рукописа и фрагмената српског порекла.



Он је навео да је највећи број сачуваних српских средњовековних рукописа, изузимајући Хиландарску збирку, у иностранству је, доста тога је у Русији, Бугарској, Европи, рукама колекционара...



"Неки од тих најзначајнијих докумената српске историје, чувено Вуканово јеванђеље је у Санкт Петербургу, Маријинско јеванђеље с почетка 11. века у Москви, Синајски псалтир у манастиру на Синају, а чувени, најстарији препис Номоканона Светог Саве - Иловичка крмчија из 1262, у Загребу", казао је Вукосављевић.



У нашем интересу је да се означи шта је од највећег значаја за земљу и да се покуша да се то благо, које је под разичитим околностима завршило у свету напорима или финансијским или разменом или поклонима, врати.



"Ствари ипак нису тако црне. Многи рукописи и други уметнички артефакти су сачувани а у супротном, нестали би у вртлогу историје", рекао је српски министар културе.



Он је прецизирао да је већи део свеукупног сачуваног рукописног наслеђа ван граница Србије и да је не рачунајући збирку манастира Хиландара, реч о неколико хијада рукописа и фрагмената српског порекла.



"Велики број њих однет је са Свете Горе, а мањи, из Старе Србије или је настао у туђини", рекао је министар и додао да је највише књига у Бугарској и Русији, поптом Аустрији (око 160), на Светој Гори (не рачунајући Хиландар), али да их има и у осталим европским земљама, као и у Израелу, Ватикану, САД, ....



Међу њима су, поред Вукановог јеванђеља, и неки од најдрагоценијих српских рукописа као што је аутограф превода Псеудо Дионисија Аропагита који је начинио старац Исаија поцетком осме деценије 14. века или фрагмент Радославовог јеванђеља из 1429. и Синајски псалтир из средине 13. века. 



"У Загребу су Иловичка крмчија, најстарији препис Номоканона Светог Саве из 1262, и Зборник Владислава Граматика из 1469, у Москви је и најстарји сачувани Струшки препис Душановог законика с краја 14. века. У Истанбулу Светостефанска повеља краља Милутнина из 1314", казао је Вукосављевић.



По његовим речима, најстарији препис Житија Светог Симеона од Стефана Првовенчаног с почетка 14. века је у Паризу, Романов типик из 1331. је у Берлину, Кјнига царства из 1418. писана за деспота Стефана у Одеси, препис Житија деспота Стефана Лазаревића од Константина Филозофа из 1596. је у Цавтату.



На Харварду је Октоих из 1353, а у Даблину Српско четворојеванђеље и Никољско јеванђеље, Празнични минеј и Чтенија из апостола и јеванђеља.



Помоћница министра за заштиту културног наслеђа Данијела Ванушић објаснила је да је за покретање процедуре враћања артефаката потребно имати правни основ - чврсте доказе о власништву и по ком основу се они налазе у одређеној земљи. 



Ако је реч о нелегалном поседовању или се зна да артефакт потиче из кривичног дела, он може бити институционално враћен на основу Конвенције о мерама забране и спречавања недозвољеног увоза, извоза и преноса власништва културних добара.



Процедура која се покреће преко дипломатских представништава иста је и када је реч о културном благу однетом током ратова када се примењује Хашка конвенција. Ту је, како је додала, отежавајућа околност та што у ратним сукобима обично страдају и докази о власништву.



Стара и ретка библиотечка грађа, већи део фонда који је 1915. однет из Народне библиотеке Србије у Софију, враћен је после рата, рекла је она.



Када је реч о Иловичком препису Номоканона или Законоправила Светог Саве који је настао 1262. у манастиру Светог Арханђела Михаила на Иловици, који је у то време био седиште Зете, Ванушићева каже да на основу данас познатих и расположивих чињеница кретање рукописа није могуће у потпуности реконструисати. 



Истраживања показују да је Законоправило, које је писана на пергаменту, има 400 листова и најстарији је од 11 данас познатих преписа, будући да протограф није сачуван, доспело у Загеб до 1867. године са збирком аустријског дипломате, хрватског књижевника и правника Антуна Михановића. 



"Високообразован, с развијеном културном свешћу, Михановић је прикупљао и посебно вредне словенске рукописе, највише на простору Македоније. Током дипломатске каријере био је и конзул у Солуну, а познато је да је Иловачки препис век и по пре тога био у Скопљу и Марковом манастиру, стога се претпоставља да га је Михановић ту нашао, али не и под каквим околностима је узет. После његове смрти 1861. године, колекција је доспела у Југословенску академију знаности и умјетности" (у Загребу), објаснила је Ванушићева.



Она наводи да је повраћај, када нема документације о власништву, могућ кроз симболичан гест добре међудржавне сарадње, као у случају враћања исцепљеног листа Мирослављевог јевађеља.



Србија ће на основу тог договора Москви вратити седам слика Николаја Рериха.