Нестаје ли међугенерацијска солидарност: 180.000 старина живи у беди
НОВИ САД: Као народ који вековима живи на раскшћу „руже ветрова”, Срби су развили дубоку традицију солидарности, која их је спасавала од многих несрећа кроз које су пролазили. Председница Удружења „Снага пријатељства – Амати” Надежда Сатарић објашњава да су примери солидарности српског народа према угроженим групама становника бројни.
Захваљујући солидарности, кроз омладинске радне акције изграђен је Нови Београд, ауто-пут у бившој СФРЈ, многи железнички путеви..., објаснила је Надежда Сатарић.
Како додаје, током 2014. спасен је и Обреновац и много људских живота и имовине у другим градовима у Србији који су били захваћени поплавама.
У току мигрантске кризе 2015/6. народ с ових простора био је изузетно солидаран у односу на људе друге вере, религије, нације, јер је желео да помогне и ублажи њихове патње. Веома смо солидарани кад треба прикупљати новац кроз СМС поруке за лечење деце или набавку инкубатора за бебе. Међутим, нисмо се показали као солидарни када је у питању потреба за помоћи најстаријим суграђанима. Солидарност према старијим особама је изражена на појединачном нивоу и на нивоу породице, али је затајила на друштвеном и државном нивоу, каже наша саговорница.
По њеној оцени, друштво солидарност према старијима треба да показује тиме што ће садашње генерација радно способних уплаћивати доприносе за пензијско осигурање – односно то треба да чине њихови послодавци – јер тиме доприносе да пензионери имају редовне пензије од којих могу достојанствено да живе.
Међутим, у немалом броју случајева, послодавци то не чине, већ уплаћују својим запосленима доприносе на минималну цену рада, а преостали део зараде им дају на руке. Није занемарљив ни број оних који раде на црно, без икаквих уплата за ПИО. То само потврђује недостатак међугенерацијске солидарности, а последица су ниске пензије од којих немали број пензионера не може нормално да живи. Држава те појаве толерише или механизме које има на располагању не користи ефикасно да би се оне спречиле, сматра Надежда Сатарић.
Она наводи и пример у којем држава у пуној мери не показује солиданост са старијима, и то онима који немају пензију нити других прихода за живот, нити подршку породице.
Међу 130.000 старијих жена и 50.000 мушкараца који су без пензије доста је оних који живе у дубоком сиромаштву, а не могу да добију новчану социјалну помоћ само зато што поседују више од хектара земље, а нису спремни да је ставе под хипотеку или туже своје сроднике да би суд утврђивао њихову могућност учествовања у издржавању. Држава је у обавези да тим људима обезбеди минимум материјалних средстава за преживљавање, а она то чини тек за десетак хиљада којима је обезбедила новчану социјалну помоћ, док остали немају ништа, закључила је Надежда Сатарић.
Љубинка Малешевић
