Млади неће да раде за сићу, а старији морају
Иако је незапосленост у Србији смањена, извесно је да има много оних који су без посла, али је, судећи по огласима истакнутим на многим радњама, киосцима, бутицима, пекарама... исто тако извесно и да су многа радна места готово стално упражњена.
Слободно би се могло рећи да за појединим радним местима увек постоји потреба, а најчешће је реч о онима за која није потребна одређена струка.
На тим радним местима измена радника је честа, а разлога за то је више и, иако се могу разликовати од радника до радника, међу њима су сигурно пресудни висина примања и радно време. Наиме, готово по правилу, зарада је око 25.000 динара, доста је и послодаваца који покривају трошкове превоза у граду, махом се ради у сменама и током седмице је слободан само један дан. Многи те услове на радном месту прихватају јер нису у сиутацији да бирају, било због степена образовања, било због тога што не могу да нађу посао у стуци. Наиме, међу незапосленима је много оних без готово икаквог образовања, па због тога нису у прилици да много бирају, а много је и оних којима је остало неколико година до пензије.
То је и разлог што старији од 50 година, као и они који се ближе 60, пре свега они с нижим степеном стручности, дуже остају на радним местима на којима су зараде ниске и услови рада прилично тешки. Млађи људи, без обзира на степен стручности, лакше проналазе радно место и лакше се одлучују да после кратког времена оду на неко боље плаћено место и боље услове рада, а има и оних који су свесно неко време провели на слабо плаћеном послу да би се обучили.
На честу измену радника сигурно утиче и однос између послодаваца и запослених. Не треба сумњати у то да огроман број запослених који зарађују минималац ради одговорно и квалитетно, али је несумњиво и да нема велике оданости према послодавцу. Разлог за то је, како кажу, то што послодаваци ретко знају да цене и вреднују радника и његов однос према раду.
Да таквих послодаваца има, потврђује искуство једног од наших саговорника са средњом стручном спремом и послом у струци, који код садашњег газде ради дуже од две године. По његовим речима, послодавац је испоштовао све што је договорено приликом пријема, а позитивне помаке – већу плату, положај, као и бонусе, осетио је веома брзо, пошто се газда уверио у његово знање, лојалност и одговорност на послу.
Истраживања показују да запослени на добро плаћеним радним местима, која углавном подразумевају и више степене образовања, а тиме и већу могућност избора, указују на то да су им за одлазак или долазак на ту позицију најважнији међуљудски односи и добра радна атмосфера, а тек онда зарада. Они који раде за минималац такву врсту избора себи не могу да приуште. Разлог је једноставан – уз, рецимо, зараду вишу од 600 евра, рад у пријатној атмосфери и послодавца који цени радника, вероватно да неколико хиљада динара није пресудно при избору посла. С друге стране, када је зарада мања од 30.000 динара, буквално је сваки динар важан.
– Пре него што сам се запослио код садашњег послодавца, променио сам неколио радних места, сва су била у мојој струци и на свима сам, мање-више имао сличну плату, која је била нешто виша од минималца, а слични услови су били и када сам почео да радим код њега – каже наш саговорник. – Дакле, није било неке разлике у плати и условима рада, али је став послодавца потпуно другачији, и то се одмах видело. Месечна зарада одавно је виша од 35.000 динара, када има потребе за прековременим радом, то се договара и адекватно плаћа, а викендом се не ради.
Д. Млађеновић