Педагог Драгана Бајатовић: Нема образовања без васпитања!
– Сваки учитељ, наставник, професор, разредни старешина је сунце које светли и греје у дечијем животу. Што више те топлоте и светла има, ђаци су испирисанији да стичу знање, да развијају своје таленте... каже педагог Драгана Бајатовић
Сматрам да онај ко ради у просвети, без обзира на сва искушења која овај посао доноси, не би требало да се бави овим послом ако у себи нема љубави према деци. Не бих да умањим вредност васпитача у вртићима, али је учитељ тај који сади семе из којег може да се развије дивна биљка. Просветни радник би требало да буде надахнуће које ће подстакнути ђаке да развију своје таленте и увећају своје капацитете кроз рад и стицање знања – рекла нам је педагог Драгана Бајатовић, запослена у гимназији „Светозар Марковић” у Новом Саду откривајући суштину светосавског духа.
– За мене је школа једна узвишена институција живота, а моје колеге просветни радници су заиста посебни људи који у себи носе љубав, емпатију и деле знање, радост и мудрост. Они су јако важни у сваком, а не само у овом друштвеном систему, јер је јака она држава која има добар школски систем. То је добра основа за уређено друштво и срећне грађане који неће желети да оду из своје земље – а код нас одлазе они који су екстра талентовани и који се после завршених студија на престижним универзитетима не враћају овде… Знате, када ме негде у иностранству питају по чему је Србија специфична – ја без размишљања кажем по сјајним младим људима. Волела бих да ти сјајни млади људи доприносе развоју наше земље, наших људи, наше привреде, школства…
Шта по би по вама требало учинити да би се зауставио тај одлив мозгова?
– Знам да није лако, али би требало створити систем да се млади стимулишу да остану, да имају где да раде и да могу да лепо живе од свог рада. Сведоци смо да образовани млади људи свој живот подреде каријерама, да би стекли елементарне услове за живот, па тек онда се одлучују да стварају породицу. Све се чешће дешава да постају родитељи тек између 35 и 40 године. Зар то није касно?
Сократ је сматрао да су људи по својој природи добри, али да их незнање чини лошима. Данас знање није довољно, јер морамо да дамо и оквир етичности – зато је важно и васпитање. Зашто је васпитна димензија запостављена у данашњем школству?
– Сматрам да је школа је на губитку тиме што је васпитно деловање ставила у други план. Када је школа била васпитно-образонвна институција родитељи су радили седам сати и остали део дана проводили са својом децом, сада, када су школе постале образовно-васпитне установе родитељи често раде по цео дан и много мање времена могу да посвете својој деци. Ако их ми у школи само образујемо, а не васпитавамо, онда ту настаје један вакуум и питам се ко их заправо васпитава? Лично сматрам да систем васпитања осим што нуди традиционалне обрасце, нуди и проверене обрасце. Када је школа постала институција у којој се само стиче знање без неког васпитног оквира сви су на губитку! Тако нам се дешава да деца у основној школи наставнике не поштују, игноришу, чак и нападају…
Због чега се и даље у нашим школским програмима инсистира на много предмета и преобимном градиву?
– Кад упоредим наше ђаке који имају и по 16 предмета у једној години с њиховим вршњацима у некој другој земљи који имају упола мање и предмета и градива – јасно је зашто је функционалност знања наших ученика мала. Колико год да су деца паметна, способна и радна то је веома велико оптерећење. Протекле реформе школства једноставно нису доведене до краја. Тренутно је наш образовни систем у процесу реформе и ја се надам да ће бити помака. Знам да се у гимназије и неке стручне школе уводе четири нова предмета која се оцењују, од којих су два изборна, али је образовни приступ сасвим другачији где се кроз наставни садржај уводи једна интеграција свих наука које ђаци уче уз примену информатичке технологије. То је добро, али чини ми се да се за постојеће предмете обим наставних садржаја није смањио.
Многи ПИСА тестови су показали да наши ђаци имају тешкоће с примењивањем знања. Да ли се нешто ради и на томе?
– Проблем је што је наш систем прилично инертан. Друштво које успева брзо да се прилагоди новонасталим променама – напредује. Многе моје колеге из страних држава, али и наши бивши ђаци који предају у Америци, Кини, широм света скрећу пажњу управо на то да смо спори! То је оно на чему би требало да радимо, јер ми смо као друштво врло брзо избрисали традиционалне вредности, лако смо се одрекли оног што је добро, а оно што је ново није профилтрирано и нама прилагођено. Ту је проблем. Скоро сам била у Израелу и видела педагогију на делу – брзо ми постало јасно ако хоћете јако друштво – градите га од вртића и основне школе. Добар школски систем у основној школи је гаранција да друштво функционише како треба.
Шта је оно што би требало по вама прво да се уради?
– Дешава се да наши учитељи часове који су предвиђени за физичко користе да додатно раде математику или српски с ђацима. Сматрам да је то погрешно, јер су деца данас много мање активна него што су била пре 20 или 50 година, много су тромија и неспретнија. Залажем се да снажно развијамо моторику, да деца стичу разне вештине, да имамо спретну и здраву популацију, није све у глави. Школа мора да буде припрема за живот, а сада то није. У тренутном поретку ствари никоме није лако: ни деци, ни просветним радницима, али ни родитељима...
Колико се школа прилагођава великом упливу и продору Интернета и информационих технологија?
– Никако не би требало пренебрегнути да деца путем компјутера и паметних телефона а посредством Интернета имају уплив у сасвим нови свет спознаје који родитељи често не могу да контролишу. У таквом поретку ствари с једне стране имамо недефинисан и нејасан систем образовања, а с друге озбиљан уплив Интернета где млади људи могу у кратком року много тога да сазнају, али и много тога некритички да усвоје… Оно што сам приметила да је све ово довело до смањења емпатије и резултирало вршњачким насиљем. Деца више не осећају да је оно дете поред њега друг, не цене његове особине него се гледа шта је ко обуо, обукао, какав телефон има… Мислим да је наше школство на губитку што су дозволили мобилне телефоне и приступ Интернету у школи.
Да ли бисте објаснили зашто?
– Интернет у школи би требало да има само едукативну сврху. Сада то није случај и мање-више свако дете има мобилни телефон, али ви не знате какве све сајтове посећује и какве су то информације које оно добија том приликом. Сајбер насиље је у порасту и опасности у виртуелном свету вребају на сваком кораку – тога морамо сви да будемо свесни. Последице нису виртуелне, него стварне! Зато морамо да припремимо младе људе за живот, да у старту крену како треба, а не да се изгубе као гуске у магли.
Какве су нове тенденције у педагогији и колико се оне примењују код нас?
– Педагогија је осим у Русији и неким источним земљама из школства избачена! Постоји психологија и психолози, Запад је први избацио педагогију и чини ми се да им се то сада обија о главу. По мом мишљењу потребно је да поново уведемо васпитање на велика врата у наше школство, јер је управо васпитање битно за формирање младе личности. Да се поново врате оне добре вредности: васпитање, образовање и спорт – да у здравом телу не буде само здрав дух, него и племенита особа. Мислим да је и то улога просветних радника да стално наглашавају да је само синтеза васпитања, образовања и здравља младих људи једначина која даје резултат.
Марина Јабланов Стојановић
Фото: Р. Хаџић
