Бегечки пензионери друже се уз домине, карте, шах

У Бегечу постоји Клуб пензионера Геронтолошког центра „Нови Сад” и Удружење пензионера месне организације пензионера „Бегеч”, смештени су под истим, новим кровом у Улици Ђуре Јакшића bb. Иако укупно имају 140 чланова, председник Бранко Ранитовић, представник и Клуба и Удружења, није нарочито задовољан одзивом својих сусељана.

– Једноставно, људи су заузети послом – каже деда Бранко, наводећи да у Бегечу никад није доста радника због шаргарепе којом се баве у том месту. – Знамо да се сви ослањају на пензионере и наше пензије, па су људи презаузети својим послом, али ипак би требало да могу да одвоје толико времена да дођу овде. Мислим да клубови треба да постоје баш због нас који смо у пензији и стари смо, препуштени сами себи, зато треба да се састајемо и дружимо. Док смо радили, научили смо да будемо у друштву. Тако нам прође време и не будемо затворени у кући.

Како наш саговорник оцењује, стање пензионера се разликује од места до места. У Новом Саду су, сматра он, старији људи затворени у четири зида, односно у својим становима, те једва чекају да изађу и прошетају, да се друже.

– Кад овде правим игранку једном месечно, дође доста њих из Новог Сада, а наше мештане морам да молим да дођу – објашњава наш домаћин. – Код нас је кафа 15 динара, сок је десет... Имамо телевизор, штампа нам стиже сваког дана. Шта их спречава да дођу? Могу да играју шах, домине, карте, било шта.

Деда Ранко и деда Паја долазе бар трипут недељно у Дом пензионера. Током наше недавне посете затекли смо их како играју домине.

– Овде нам је веома лепо, ако је то довољно речено – каже кроз осмех Ранко, додајући да не игра у краву, па да ни нема љутње ако изгуби коју партију. – Требало би чешће да играм шах јер ме меморија помало издаје па да дотерам ствари на своје место. Иначе, овде сам чешће зими, јер сам лети на располагању својој домаћици. Све ређе долазим на игранке јер не могу да играм па шта да тражим на весељу ако ћу да седим? Ех, ноге су ми млађе нег’ што треба, мислим, у контрасмислу... Зато нам Паја игра ко Пера Детлић!

А Паја, вероватно свестан свог талента, не буни се много, а будући да му је жена благајница у Клубу, он по дужности мора с њом да долази на игранке. У слободно време ради у својој башти, а и хонорарно са стране „радуцка” не би ли зарадио још који динар.       

Клуб пензионера Геронтолошког центра „Нови Сад” у Бегечу има разне секције, међу којима су најпосећеније ликовна и радионице ручних радова. Спортска окупљања слабије иду, али зато имају добру сарадњу с локалном Основном школом „Вељко Петровић” где одлазе и држе часове хеклања и штрикања.

Л. Радловачки