Мајмуночовек или човекомајмун Иље Иванова

Било би дизајнирано тако да преузме улогу ударничке радничке и војничке снаге у првој земљи комунизма. Иако звучи сасвим бајковито, ипак постоје подаци о неуспелом експерименту совјетског научника Иље Ивановича Иванова који је покушао да шимпанзе у Африци оплоди људском спермом.

Познато је да су тестаменталне речи вође бољшевичке револуције Владимира Илича Лењина пред крај живота биле “као да сам орао море”, говорећи о резултатима “обнове и изградње” и описујући количину проблема с којом се суочио у једној заосталој аграрној земљи по завршетку Првог светског рата, с обзиром на потребу да Русија и потоње републике Совјетског савеза у великим скоковима прескоче по неколико степеника друштвеног и економског развоја за који су биле потребне деценије. Већ прва Лењинова настојања за достизање циљаног бољитка упркос бројним људским жртвама су пропали, уследила је тзв. НЕП, “нова политика” која је требало да убрза напредак, али се показало да ни то неће ићи по науму револуционара.

После Лењинове смрти 1924. године, нови неприкосновени владар партије и државе Јосип Стаљин наставио је с обећањима о достизању комунистичког благостања пречицама. У годинама које су уследиле нешто од тога је и остварио, али по цену бесплатног ропског рада милиона људи у  гулазима - својеврсним радним логорима - у које су масе доспевале по наређењу врховног господара живота и смрти у ШСР-у Стаљина и његовог апарата власти.

У међувремену, десетак година после октобарске револуције 1927. године, у то време 56-годишњи Иља Иванович Иванов, биолог чија каријера је већ била обележена укрштањем многих животиња - говеда с бизонима, мишева са заморцима, коња са зебрама - започео је експеримент који је вероватно замишљао као круну своје каријере - стварање новог бића које је требало да буде мешавина човека и мајмуна.

Руска академија наука, америчко Удружење за развој атеизма и угледни француски Пастеров завод су подржавали Иванова у његовим истраживањима. Пастеров институт му је и ставио на располагање две женке шимпанза у ботаничкој башти у Конакрију, граду у западноафричкој Гвинеји. Људску сперму је Иванов сам обезбедио. “Добићемо једног човека чији животни век није тачно одређен. У сваком случају не старијег од 30 година”, записао је Иванов у бележници која је сачувана, и на основу које се може реконструисати ток експеримента.

Показало се да је велики проблем био да се унесу сперматозоиди у вагину шимпанзе: мајмуни су снажнији од човека и туку се када се осећају угроженим. У Конакрију Иванов није ни од кога у околини могао да затражи помоћ због тога што је услов за његов покушај била велика тајност. Помогао му је 22-годишњи син, који је једном приликом добио тешке батине и завршио у болници. Ко зна како, тек Иванову је ипак пошло за руком да катетер са сперматозоидима спроведе на одговарајуће место.

Експеримент је, међутим, пропао. Већ после неколико недеља Иванов је увидео да шимпанзе нису затруднеле. Свеједно, није одустао. Следећа идеја је била експеримент са женама и спермом мајмуна. Упитао је гувернера Гвинеје, која је у то време била француска колонија, има ли у тамошњим болницама добровољки, али није добио позитиван одговор. Због тога је с неколико мајмуна кренуо назад у Совјетски савез, верујући да ће придобити неку жену за наставак експеримента. Али већина примата је умрла још у превозу и ту се негде цела прича с крајње етички приблематичним експериментом приближила крају.

Ипак, ту није био крај. Председник америчког Удружења атеиста хвалио се тим експериментом, о којем је и Њујорк тајмс известио, а писала је и  француска и руска штампа. Вероватно је и Кју Клукс Клан нешто знао о томе будући да је писао претећа писма. Индиције да идеја о новој креатури није била мртва су и то што је један други совјетски научник у Сухумију на Црном мору саградио истраживачку станицу за мајмуне, као и бројна писма жена која су се нудиле као волонтерке, о чему су писали један научник са Универзитета у Сијетлу и шеф лабораторије у Сухумију 2009. године.

Сам Иванов је постао 1930. жртва стаљинистичких чистки и због “контрареволуционарних активности” послат у Казахстан. С његовим експериментима то није имало никакве везе: под Стаљиновом влашћу тајна полиција је хапсила људе често без икаквих стварних разлога. Две године касније Иванов је умро у Алма Ати.

У Сухумију су касније научници проучавали на који начин да одрже у животу мајмуне у климатским условима Црног мора и у заробљеништву, а на њима су тестирали антибиотике и вакцине против тетануса и дифтерије. Заједно с колегама из свемирског програма тестирали су издржљивост примата у бестежинском стању.

За то време су житељи Совјетског савеза шапутали о тајној Стаљиновој лабораторији. После слома совјетске империје 1989. тајне архиве су отворене, а писац научне фантастике Јеремеј Парнов је међу разним документима пронашао и доказе о експериментима Иванова, о чему је писао у руском часопису “Медицинске тајне”. Крајем 1990-тих више пута је у ТВ емисијама говорио о тајном програму чији циљ је био “произвођење глупих и послушних робова намењених за тежак рад”.

Те на срећу само замишљене креатуре назвао је “јаху совјетикус” по ликовима из класичног романа Yonatana Свифта “Гуливерово путовање”, у којем су “јахуоси” бића слична људима, али су заправо робови опскрбљени коњском кроткошћу. Сличан мотив варирао је и генијални сатиричар Владимир Војнович чији је војник Чонкин резоновао о покушајима да се од коња радом створи човек (па не иде), или да се од говнета произведе ракија (с истим исходом).

Вероватно је Парнов био извор гласина да је баш Стаљин једним писмом Политбироу тражио стварање мајмуноликог ратника. Руска државна телевизија је направила и документарац “Црвени Франкенштајн” о Иљи Иванову, на основу истоимене књиге новинара Олега Шишкина. Закључак тог филма је био да Иванов није успео да одгаји створење које би било мешавина мајмуна и човека, с чим се слаже и велика већина биолога: такав микс није у стању да зачне потомке који би преживели. Ипак, жута штампа није одолела причи: у САД, Великој Британији, Италији и Немачкој рађале су се великом брзином теорије завере о “откривању сулудог тајног плана” и о томе да је “Стаљин одгојио мајмуночовека за рат” (наслов у “Билду”).

Али, без обзира на почетну идеју, закони биологије били су јачи од “јаху франкенштајникуса”, као што су и конкретни историјски услови срушили у прашину јуришање у ново доба великим скоковима унапред. Али с обзиром на сајбер-техно утопије и posthumanističkе приче данас, о људима-роботима, летећим аутомобилима и слично, као и сразмерно све нижим био-етичким стандардима који их прате - ко зна...

Реља Кнежевић