Majmunočovek ili čovekomajmun Ilje Ivanova

Bilo bi dizajnirano tako da preuzme ulogu udarničke radničke i vojničke snage u prvoj zemlji komunizma. Iako zvuči sasvim bajkovito, ipak postoje podaci o neuspelom eksperimentu sovjetskog naučnika Ilje Ivanoviča Ivanova koji je pokušao da šimpanze u Africi oplodi ljudskom spermom.

Poznato je da su testamentalne reči vođe boljševičke revolucije Vladimira Iliča Lenjina pred kraj života bile “kao da sam orao more”, govoreći o rezultatima “obnove i izgradnje” i opisujući količinu problema s kojom se suočio u jednoj zaostaloj agrarnoj zemlji po završetku Prvog svetskog rata, s obzirom na potrebu da Rusija i potonje republike Sovjetskog saveza u velikim skokovima preskoče po nekoliko stepenika društvenog i ekonomskog razvoja za koji su bile potrebne decenije. Već prva Lenjinova nastojanja za dostizanje ciljanog boljitka uprkos brojnim ljudskim žrtvama su propali, usledila je tzv. NEP, “nova politika” koja je trebalo da ubrza napredak, ali se pokazalo da ni to neće ići po naumu revolucionara.

Posle Lenjinove smrti 1924. godine, novi neprikosnoveni vladar partije i države Josip Staljin nastavio je s obećanjima o dostizanju komunističkog blagostanja prečicama. U godinama koje su usledile nešto od toga je i ostvario, ali po cenu besplatnog ropskog rada miliona ljudi u  gulazima - svojevrsnim radnim logorima - u koje su mase dospevale po naređenju vrhovnog gospodara života i smrti u ŠSR-u Staljina i njegovog aparata vlasti.

U međuvremenu, desetak godina posle oktobarske revolucije 1927. godine, u to vreme 56-godišnji Ilja Ivanovič Ivanov, biolog čija karijera je već bila obeležena ukrštanjem mnogih životinja - goveda s bizonima, miševa sa zamorcima, konja sa zebrama - započeo je eksperiment koji je verovatno zamišljao kao krunu svoje karijere - stvaranje novog bića koje je trebalo da bude mešavina čoveka i majmuna.

Ruska akademija nauka, američko Udruženje za razvoj ateizma i ugledni francuski Pasterov zavod su podržavali Ivanova u njegovim istraživanjima. Pasterov institut mu je i stavio na raspolaganje dve ženke šimpanza u botaničkoj bašti u Konakriju, gradu u zapadnoafričkoj Gvineji. Ljudsku spermu je Ivanov sam obezbedio. “Dobićemo jednog čoveka čiji životni vek nije tačno određen. U svakom slučaju ne starijeg od 30 godina”, zapisao je Ivanov u beležnici koja je sačuvana, i na osnovu koje se može rekonstruisati tok eksperimenta.

Pokazalo se da je veliki problem bio da se unesu spermatozoidi u vaginu šimpanze: majmuni su snažniji od čoveka i tuku se kada se osećaju ugroženim. U Konakriju Ivanov nije ni od koga u okolini mogao da zatraži pomoć zbog toga što je uslov za njegov pokušaj bila velika tajnost. Pomogao mu je 22-godišnji sin, koji je jednom prilikom dobio teške batine i završio u bolnici. Ko zna kako, tek Ivanovu je ipak pošlo za rukom da kateter sa spermatozoidima sprovede na odgovarajuće mesto.

Eksperiment je, međutim, propao. Već posle nekoliko nedelja Ivanov je uvideo da šimpanze nisu zatrudnele. Svejedno, nije odustao. Sledeća ideja je bila eksperiment sa ženama i spermom majmuna. Upitao je guvernera Gvineje, koja je u to vreme bila francuska kolonija, ima li u tamošnjim bolnicama dobrovoljki, ali nije dobio pozitivan odgovor. Zbog toga je s nekoliko majmuna krenuo nazad u Sovjetski savez, verujući da će pridobiti neku ženu za nastavak eksperimenta. Ali većina primata je umrla još u prevozu i tu se negde cela priča s krajnje etički priblematičnim eksperimentom približila kraju.

Ipak, tu nije bio kraj. Predsednik američkog Udruženja ateista hvalio se tim eksperimentom, o kojem je i Njujork tajms izvestio, a pisala je i  francuska i ruska štampa. Verovatno je i Kju Kluks Klan nešto znao o tome budući da je pisao preteća pisma. Indicije da ideja o novoj kreaturi nije bila mrtva su i to što je jedan drugi sovjetski naučnik u Suhumiju na Crnom moru sagradio istraživačku stanicu za majmune, kao i brojna pisma žena koja su se nudile kao volonterke, o čemu su pisali jedan naučnik sa Univerziteta u Sijetlu i šef laboratorije u Suhumiju 2009. godine.

Sam Ivanov je postao 1930. žrtva staljinističkih čistki i zbog “kontrarevolucionarnih aktivnosti” poslat u Kazahstan. S njegovim eksperimentima to nije imalo nikakve veze: pod Staljinovom vlašću tajna policija je hapsila ljude često bez ikakvih stvarnih razloga. Dve godine kasnije Ivanov je umro u Alma Ati.

U Suhumiju su kasnije naučnici proučavali na koji način da održe u životu majmune u klimatskim uslovima Crnog mora i u zarobljeništvu, a na njima su testirali antibiotike i vakcine protiv tetanusa i difterije. Zajedno s kolegama iz svemirskog programa testirali su izdržljivost primata u bestežinskom stanju.

Za to vreme su žitelji Sovjetskog saveza šaputali o tajnoj Staljinovoj laboratoriji. Posle sloma sovjetske imperije 1989. tajne arhive su otvorene, a pisac naučne fantastike Jeremej Parnov je među raznim dokumentima pronašao i dokaze o eksperimentima Ivanova, o čemu je pisao u ruskom časopisu “Medicinske tajne”. Krajem 1990-tih više puta je u TV emisijama govorio o tajnom programu čiji cilj je bio “proizvođenje glupih i poslušnih robova namenjenih za težak rad”.

Te na sreću samo zamišljene kreature nazvao je “jahu sovjetikus” po likovima iz klasičnog romana Yonatana Svifta “Guliverovo putovanje”, u kojem su “jahuosi” bića slična ljudima, ali su zapravo robovi opskrbljeni konjskom krotkošću. Sličan motiv varirao je i genijalni satiričar Vladimir Vojnovič čiji je vojnik Čonkin rezonovao o pokušajima da se od konja radom stvori čovek (pa ne ide), ili da se od govneta proizvede rakija (s istim ishodom).

Verovatno je Parnov bio izvor glasina da je baš Staljin jednim pismom Politbirou tražio stvaranje majmunolikog ratnika. Ruska državna televizija je napravila i dokumentarac “Crveni Frankenštajn” o Ilji Ivanovu, na osnovu istoimene knjige novinara Olega Šiškina. Zaključak tog filma je bio da Ivanov nije uspeo da odgaji stvorenje koje bi bilo mešavina majmuna i čoveka, s čim se slaže i velika većina biologa: takav miks nije u stanju da začne potomke koji bi preživeli. Ipak, žuta štampa nije odolela priči: u SAD, Velikoj Britaniji, Italiji i Nemačkoj rađale su se velikom brzinom teorije zavere o “otkrivanju suludog tajnog plana” i o tome da je “Staljin odgojio majmunočoveka za rat” (naslov u “Bildu”).

Ali, bez obzira na početnu ideju, zakoni biologije bili su jači od “jahu frankenštajnikusa”, kao što su i konkretni istorijski uslovi srušili u prašinu jurišanje u novo doba velikim skokovima unapred. Ali s obzirom na sajber-tehno utopije i posthumanističke priče danas, o ljudima-robotima, letećim automobilima i slično, kao i srazmerno sve nižim bio-etičkim standardima koji ih prate - ko zna...

Relja Knežević