Кецмановић: Тито је био Броз, али му Фрањо није био отац

Кецмановића критика позиционира као једног од најважнијих писаца средње генерације на простору некадашње Југославије. 

Његове књиге, међу којима поштоваоци највише препознају романе “Топ је био врео”, “Каинов ожиљак” и “Осама”, вешеструко су награђивани. 

”Меша Селимовић”, “Велика Андрићева награда института у Андрићграду”, “Бранко Ћопић”, “Андрићева награда за најбољу причу”, само су део признања којима су награђиване Кецмановићеве књиге. 

Кецмановић верује да је коначно пронашао “уврнуту перспективу” из које пише књигу о Јосипу Брозу Титу. 

Није случајно што о Титу није написан роман од његове смрти па до данас... Ако је у првих 10 година након Титове смрти разлог био политички страх од рушења титоизма, ево већ скоро 30 година тог страха нема, а писци се и даље не одлучју да напишу роман о Титу. Ево, ја сам на добром путу да приведем крају роман о Титу, казао је Кецмановић и додао да ће Броз свакако проћи боље у његовом роману у односу на неки есеј или новински чланак који би потписао. Проћи ће боље, јер када пишете о неком лику онда морате да га емпатично разумете. Ако се трудите да га разумете, онда сте самим тим мање жестоки од става који имате о неком када посматрате ван њега самог, казао је Кецмановић. 

Према његовим речима, један од изазова у настајању књиге је расветљавање тог фамозног порекла Тита око којег се годинама праве мистификације. 

Показаћу у својој новој књизи да Тито јесте био Јосип Броз, али да му отац сигурно није био Фрањо. Нема ништа чудно у томе...Нешто слично се догодило многим људима. Да би открили шта тачно, публика ће морати да сачека излазак књиге из штампе, казао је Кецмановић. 

У карактеризацији ликова и стварању атмосфере у својим књигама, Кецмановић се ослања на лична и колективна искустава из деведесетих година прошлог века. 

Ако сте živеlli деведесетих на простору некадашсње Југославије, онда вас тај историјски период одређује на различитим нивоима и у различитим правцима. Чак и кад не пишем о деведестим или да пишем о далекој историји или били чему што може постати књижевна тема, сигурно сам као аутор одређен тим историјским раздобљем. Утицај деведесетих ће се бити видљив још дуго у будућности, само се надам да неће бити тако очигледан као што је то случај данас, казао је Кецмановић. 

У ери све присутније технолошке револуције Кецмановић верује да ће књига као форма опстати. 

Питање је да ли ће књига задржати папирни облик, што бих ја као читалац волео. Просто сам навикао да читам на папиру. Посматрајући технолошку револуцију из угла писца, свеједно ми је у ком формату и облику ће људи читати оно што напишем. Није сама техника опасна за књигу већ садржаји који ће се наћи у литератури у будућности. Младе генерације чије су визуелне потребе условљене технолошком револуцијом, већ су уништиле филм. Филм ће остати у форми видео радова у будућности. Ко зна шта ће се десити са књигом када данашњи клинци постану доминантна популација у свету. Моја ћерка је као девојчица доста читала сада као не испушта мобилни телефон из руке, казао је Кецмановић. 

За њега нема дилеме да опада интересовање људи за културу и уметност у целом свету

Та незаинтересованост људи за врхунску уметност је директан процес глобализације. У малим културама као што је наша, брже се препознају лоши ефекти глобализације него што је то случај са државама и културама које броје стотине милиона становника. Зато морамо да обратимо пажњу и поведемо рачуна о нашој културној баштини и симболима наше културе, казао је Кецмановић. 

Он је с Дејаном Стојиљковићем и Драганом Бјелогрлићем у тиму сценариста телевизијског серије “Сенке над Балканом”. 

Каже да се писање сценарија за телевизијске формате много разликује од писања књиге.  

Писање књиге је неупоредиво тежи посао и сва одговорност је на аутору. Код сценарија је, чак и када га пишеш сам, одговорност подељена. Делиш је с продуцентом, редитељем, осталим ауторима, глумцима, напоменуо је Кецмановић.