Нинине мустре: Нова срећна година
Пред сваку нову годину, са свих страна стижу предлози како да направимо ретроспективу године која пролази, да бисмо у нову годину ушли спремни за још боље и успешније догађаје.
Све то може да буде и забавно и симпатично, али мени се најчешће по глави мотају оне ствари које нисам успела да урадим онако како сам замислила, или оно што из неког разлога нисам остварила. У тим случајевима, уместо мотивације, осећам разочарање, и уместо да потражим начине како да исправим ствари, ја проналазим своје одговорности, грешке и слабости. Па ако тако наставим, каква ће ми бити нова година? Нешто сам морала да променим.
Јасно ми је одавно да једино што сигурно доноси бољитак у животу, јесте када променим себе. Такође је јасно да је себе најтеже променити јер је најтеже увидети сопствене програме по којима се понашам. А и када их увидим, не умем да их променим, јер у „мирнодопским“ условима, сва сам паметна и мудра и знам одакле долазе моје реакције, али у ситуацијама када осећам да сам у неком проблему, све те мудрости некако испаре и ја реагујем управо из места своје „програмираности“. Да, баш кад не треба, понављам неке старе обрасце понашања, па се после чудим шта ми би, и питам се зашто ми се стално сличне ситуације понављају. Научила сам у међувремену да себе не критикујем превише због тога. Приметила сам да што више себе разумем, то дубље зарањам у оне своје скривене делове који ме саботирају. Видим их, полако капирам одакле ми и у ком сам делу живота допустила да утичу на моје понашање. То примећивање је најважнији корак. Када их приметим, ја онда успем и да их прогласим за застареле и непотребне, што је следећи најважнији корак. Нека моја стара уверења су ми била неопходна у одређеним животним фазама. Помогла су ми да се у неком тренутку заштитим, или да се развијам, да напредујем... Али дође моменат када ми та уверења више не користе, не служе мом напретку, него ме напротив само спутавају. Понекад ми се та застарела уверења прикраду и хоће да обоје тренутну стварност, јер то је њихов посао, нису она крива. Што их ја чешће приметим, то она имају мање утицаја и полако се повлаче међу сва она стара уверења попут онога да испод кревета вребају чудовишта или да се са странцима не сме разговарати. Оно прво ме је научило колика је моћ чак и неоснованог страха, а ово друго да прво морам да одрастем, да ојачам и научим да поставим границе сигурности, па тек онда да пружим поверење потпуним странцима.
Зато за ову Нову годину себи, а и свима вама који читате ове редове, желим да претресемо своја стара уверења, да их брижљиво спакујемо и одложимо на сигурно место из којег неће сваког часа искакати и реметити нам свакодневицу. Нека се уместо њих појаве нова уверења, да нам помогну да постанемо бољи људи који ће умети да креирају лепшу стварност. Срећна нова уверења!
Нина Мартиновић Армбрустер