Стрип: Гаша који се баш много не меша у свој посао

Сам Гаша је као главни јунак стрипа премијерно “дошао на посао” 28. фебруара 1957. године на страницама “Ле јоурнал де Спироу” а до тада је “статирао” у  епизодама Франкеновог серијала “Спиру и Фантазио” (код нас “Спира и Ћира”) – запажена је његова рола у причи “Повратак у мезозоик” у којој кроз густ саобраћај вози бицикли и ноншалантно чита новине, а пар слика касније носи деформисани бицикл. У следећој епизоди овог серијала Гашу замало да аутом прегазе Спиру и Фантазио. Упркос овако неспретном појављивању Гаша је, и пошто се осамосталио, наставио да се дружи са двојицом репортера и њиховим љубимцем Марсупиламијем. С друге стране, ови јунаци ће се повремено појављивати (на плакатима или као лутке) у “Гаши Шепртљи” тек да на себе подсете читаоце, али и да Франкен мало подгреје своју носталгију према старим јунацима.

Гаша је започео - и наставио кроз цео свој век - као гег стрип на једној табли што је идеална хумористичка форма која истовремено лако попуњава празне странице у неком броју стрип магазина (или дневних новина). Почетна поставка -позорница стрипа је брзо дефинисана: Гаша је момак запослен као администратор у редакцији стрип магазина који се зове “Спиру” (у овдашњем преводу “Стрипотека”). Он се много не меша у свој посао што резултира гомилама несређене поште; своју природну лењост покушава да компензира проналазачким подухватима који углавном неславно завршавају. Колеге из редакције га трпе са мање или више гунђања али понекад и њима прекипи па му жестоко одговоре, осим кокетне госпођице Зорице коју Гаша одушевљава па га она стално брани.

На списку 100 најбољих књига 20. века

Знатижељни читаоци имају прилику да у издању “Darkwooda” и “Белог пута” (који је прва три албума објавио самостално, док су томови 4, 5 и 6 заједнички подухват) коначно и на овим просторима виде/прочитају све табле овог стрипа; за разлику од ранијих хаотичних објављивања овог пута су табле поређане хронолошки, одштампане квалитетно и у пуном колору, те увезане у тврде корице. Читав серијал у шест томова може се сматрати незаобилазном литературом за све љубитеље стрипа али и свеколике уметности јер је “Гаша Шепртља”, подсетимо, у избору читалаца листа “Монд” сврстан на списак 100 најбољих књига 20. века. Сасвим заслужено.

Гаша стога у тренуцима искрености закључује да му се на послу радује само мали миш кога чува у архиви! У редакцију повремено долази господина Гужвић са намером да потпише уговор са магазином али то му никад не успе јер Гаша редовно упропасти тај тренутак. Изван редакције Гаша среће другара Жићу, али и несретног и неспретног полицајца Милкана (крштен је и као Тротоарко) који најчешће извуче дебљи крај из сусрета са Гашом или његовим прастарим аутомобилом Фијатом 509. Као што обожава свој ауто Гаша обожава и своје љубимце, необузданог мачак и намћорастог галеба (обе “зверке” су стално гладне) који тероришу свакога у редакцији те рибицу Шаранка; генерално Гаша је обожавалац природе и живог света – ту се рачунају и пузавица (од тетке Хортензије) односно кактус које чува на послу - и бори се за њихова права па је зато, рецимо, измислио пушку која уплашеним зечевима добацује шаргарепе. Поред свих ових активности он обожава музику, посебну ону коју изводи на свом бизарном инструменту - Гашофону, некој врсти мутиране харфе чије свирање нимало није безопасно јер не само што развија стакла и уништава људима живце већ може да угрози лет војних авиона Мираж.

Гаша је у много чему оличење обичног, просечног човека - у коме ће се сваки читалац лако препознати - који ни по чему није изузетан јер није ни претерано бистар, није ни претерано уредан (свакако није зачешљан а патике су му искрзане), вечито је неиспаван и спреман да то надокнади (па мачак који се очеше о његове ноге може да га обори из дремке “с ногу”), не воли превише да ради, склон је да “хвата кривине”, не поштује превише шефове и умишљене бизнисмене и богаташе. И поред сталног недостатка енергије за посао он има “нападе” ентузијазма када спрема палачинке или друга (импровизована) јела што се заврши или пожаром или тровањем колега. Гаша такође има жестоку потребу да измисли системе који ће олакшати рад у редакцији (иако он рад избегава) или свим људима на свету (а њему донети славу и новац); наравно, и ови покушаји неславно завршавају али то њега не може да поколеба у доброј намери. Гаша свакако заслужује име “шепртља” али га то не дисквалификује у свести читаоца који мора себи да призна да ни сам није много бољи, било зато што није претерано способан или зато што стицај свакојаких околности уништава све његове добре идеје и планове.

Свака Гашина догодовштина почиње и завршава се на истој табли што је свакако тражило од Франкена, осим изузетног цртачког мајсторства, посебну дисциплину и начин размишљања које је, очигледно, развио до савршенства.

Илија Бакић