Интервју: Лаура Леваи Аксин, флаутисткиња

Рајнеке (1824-1910) је немачки композитор, пијаниста и диригент и слови за романтичара чији су учитељи, али и узори - што се и прилично чује у његовој музици - били Менделсон, Шуман и Лист.

– Флаутисти јако воле Рајнекеа, јер је за нас написао, уз овај заиста диван концерт, и прелепу камерну сонату „Ундине” – открива нам Лаура Леваи Аксин. – Рајнекеов концерт сада први пут јавно изводим, мада сам га већ пролазила са мојим студентима на Академији уметности у Новом Саду, који су га свирали на такмичењима, и освајали награде. И пуно корисног сам сазнала и открила током тих процеса, што ми је користило у припреми дела, али сам сада добила и неке нове идеје за решење различитих проблематика у извођењу, рецимо у погледу боје, тона... и имаћу и доста тога да кажем младим колегама који ће тек свирати ову композицију. 

И пре десетак година сте као солиста наступили са Војвођанским симфонијским оркестром, тада у Концерту за флауту Жака Ибера. С обзиром на то да сте и соло флаутисткиња ВСО, има ли разлике када се изађе пред свој у односу на неки други ансамбл?  

– Можда је мало лакше свирати са својим, јер се ипак добро познајемо, колеге се заиста труде и баш влада лепа атмосфера. Једино што, када сам пре неки дан дошла на прву пробу за овај концерт, по аутоматизму сам кренула да седнем у оркестар (смех). Иначе, иако у основи јесте сасвим другачији осећај када свираш у великој формацији, чињеница је да се код дувача сваки соло чује. Зато и када сам део оркестра практично напамет знам свој штим, а сваки свој парт свирам као да сам солиста. Имам и трему, и лупа ми срце... Без обзира на то да ли си у оркестру или испред њега, мораш дати себе. Тако и наше студенте учимо.   

Први сте у старој Југославији свирали Штокхаузена. У којој мери дајете себи слободу да у извођење дела, рецимо, романтичара данас уносите, не само технику него и емоције, боје... савремене музике?

– Неко време сам била у значајној мери посвећена композицијама које су написане за флауту у 20. па чак и 21. веку. Не могу да кажем да сам тај репертоар апсолвирала – нисам, волим и даље да свирам нова дела, али сам сад поново више и у музици ранијих епоха, Моцарту, романтичарима.... Рецимо, у средњој школи сам у Суботици била чланица ренесансног ансамбла, који је водио мој отац, и ту сам свирала на блок-флаути и аутентичним ренесансним инструментима, и можда се сада враћам у то време (смех). Међутим, све оно што су ми донела истраживања дела савремених аутора, који користе тзв. проширену технику на флаути, сада користим и у бароку, класици... Наше образовање на инструменту је класично, што подразумева и класично свирање, и чим одеш даље од тога, све посматраш из другачијег угла па те самим тим и вуче да то ново искуство примењујеш и на раније већ савладаном репертоару. Наравно, није то опште правило, односно нема свако ту идеју, али ја је имам и када је у питању фразирање и тон...

Синоћ је отворено јубиларно 20. издање Новосадског yеz фестивала. Слушате ли, свирате ли yеz?

– О, да, обожавам џез. Уосталом, пре неколико година сам свирала и на отварању Новосадског yеz фестивала, једну композицију Викторије Бонд. Наступала сам и са Новосадским биг бендом, а још тамо почетком осамдесетих, када сам тек дошла у Нови Сад на студије, била сам атракција на џем-сешнима у „Соњи Маринковић“, еј, женско, флаутисткиња, свира џез... И готово да нисам пропуштала концерте на тадашњим Данима џеза, када смо слушали Чета Бејкера, Бада Шанка, Стена Геца... Иначе, и ту сам добила инспирацију од оца. Он је у Београду студирао кларинет на Факултету музиких уметности, а издржавао се свирајући саксофон по клубовима, а и водио је у тадашњем циркусу „Јадран“ џез бенд, у којем је, рецимо, пијаниста био маестро Имре Топлак! Међутим, и џез захтева да му се студиозно посветиш, а ја после на академији више то нисам стизала. Заправо, једино рок нисам свирала, тако се потрефило, али сам од своје 13. године велики фан Фредија Меркјурија и групе Квин.       

М. Стајић