Intervju: Laura Levai Aksin, flautistkinja

Rajneke (1824-1910) je nemački kompozitor, pijanista i dirigent i slovi za romantičara čiji su učitelji, ali i uzori - što se i prilično čuje u njegovoj muzici - bili Mendelson, Šuman i List.

– Flautisti jako vole Rajnekea, jer je za nas napisao, uz ovaj zaista divan koncert, i prelepu kamernu sonatu „Undine” – otkriva nam Laura Levai Aksin. – Rajnekeov koncert sada prvi put javno izvodim, mada sam ga već prolazila sa mojim studentima na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, koji su ga svirali na takmičenjima, i osvajali nagrade. I puno korisnog sam saznala i otkrila tokom tih procesa, što mi je koristilo u pripremi dela, ali sam sada dobila i neke nove ideje za rešenje različitih problematika u izvođenju, recimo u pogledu boje, tona... i imaću i dosta toga da kažem mladim kolegama koji će tek svirati ovu kompoziciju. 

I pre desetak godina ste kao solista nastupili sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, tada u Koncertu za flautu Žaka Ibera. S obzirom na to da ste i solo flautistkinja VSO, ima li razlike kada se izađe pred svoj u odnosu na neki drugi ansambl?  

– Možda je malo lakše svirati sa svojim, jer se ipak dobro poznajemo, kolege se zaista trude i baš vlada lepa atmosfera. Jedino što, kada sam pre neki dan došla na prvu probu za ovaj koncert, po automatizmu sam krenula da sednem u orkestar (smeh). Inače, iako u osnovi jeste sasvim drugačiji osećaj kada sviraš u velikoj formaciji, činjenica je da se kod duvača svaki solo čuje. Zato i kada sam deo orkestra praktično napamet znam svoj štim, a svaki svoj part sviram kao da sam solista. Imam i tremu, i lupa mi srce... Bez obzira na to da li si u orkestru ili ispred njega, moraš dati sebe. Tako i naše studente učimo.   

Prvi ste u staroj Jugoslaviji svirali Štokhauzena. U kojoj meri dajete sebi slobodu da u izvođenje dela, recimo, romantičara danas unosite, ne samo tehniku nego i emocije, boje... savremene muzike?

– Neko vreme sam bila u značajnoj meri posvećena kompozicijama koje su napisane za flautu u 20. pa čak i 21. veku. Ne mogu da kažem da sam taj repertoar apsolvirala – nisam, volim i dalje da sviram nova dela, ali sam sad ponovo više i u muzici ranijih epoha, Mocartu, romantičarima.... Recimo, u srednjoj školi sam u Subotici bila članica renesansnog ansambla, koji je vodio moj otac, i tu sam svirala na blok-flauti i autentičnim renesansnim instrumentima, i možda se sada vraćam u to vreme (smeh). Međutim, sve ono što su mi donela istraživanja dela savremenih autora, koji koriste tzv. proširenu tehniku na flauti, sada koristim i u baroku, klasici... Naše obrazovanje na instrumentu je klasično, što podrazumeva i klasično sviranje, i čim odeš dalje od toga, sve posmatraš iz drugačijeg ugla pa te samim tim i vuče da to novo iskustvo primenjuješ i na ranije već savladanom repertoaru. Naravno, nije to opšte pravilo, odnosno nema svako tu ideju, ali ja je imam i kada je u pitanju fraziranje i ton...

Sinoć je otvoreno jubilarno 20. izdanje Novosadskog yez festivala. Slušate li, svirate li yez?

– O, da, obožavam džez. Uostalom, pre nekoliko godina sam svirala i na otvaranju Novosadskog yez festivala, jednu kompoziciju Viktorije Bond. Nastupala sam i sa Novosadskim big bendom, a još tamo početkom osamdesetih, kada sam tek došla u Novi Sad na studije, bila sam atrakcija na džem-sešnima u „Sonji Marinković“, ej, žensko, flautistkinja, svira džez... I gotovo da nisam propuštala koncerte na tadašnjim Danima džeza, kada smo slušali Četa Bejkera, Bada Šanka, Stena Geca... Inače, i tu sam dobila inspiraciju od oca. On je u Beogradu studirao klarinet na Fakultetu muzikih umetnosti, a izdržavao se svirajući saksofon po klubovima, a i vodio je u tadašnjem cirkusu „Jadran“ džez bend, u kojem je, recimo, pijanista bio maestro Imre Toplak! Međutim, i džez zahteva da mu se studiozno posvetiš, a ja posle na akademiji više to nisam stizala. Zapravo, jedino rok nisam svirala, tako se potrefilo, ali sam od svoje 13. godine veliki fan Fredija Merkjurija i grupe Kvin.       

M. Stajić